Алати за приступачност

Електростатичко одбијање * Један слој Месечеве прашине лебди на висини од неколико десетина центиметара изнад тла јер су и честице лебдећег слоја и честице тла позитивно наелектрисане те се електростатички одбијају. Ово одбијање се уравнотежава гравитационим привлачењем, па тако настаје занимљива појава прашине која лебди. Месец је прекривен слојем прашине дебљине од неколико центиметара (то је такозвани реголит), који је настао услед великог броја судара метеорита о Месечево тло (рачуна се да на целом Месецу има око три хиљаде милијарди кратера са пречником већим од један метар). При сваком удару јавља се кратер и одрубљене честице које су постепено формирале површински слој прашине (реголит). Истовремено, до Месеца допире јако Сунчево ултравиолетно зрачење које „откида” електроне од честица прашине и од честица подлоге (јонизује их) и ствара гас електрона који се тако распоређује да коначно остају два позитивно наелектрисана слоја (прашине и тла) који се одбијају, те један од њих лебди изнад другог. Ова необична појава репродукована је на Земљи, у Лабораторији за атмосферску и космичку физику, Универзитета у Колораду и у бројним физичким лабораторијама. Ипак, најлепша потврда да лебдећа прашина на Месецу заиста постоји јесу снимци добијени шездесетих година 20. века помоћу серије летелица типа Surveyor (без посаде) и снимци које су седамдесетих година 20. века направили астронаути који су у оквиру програма Аполо боравили на Месецу.