Када је тридесетогодишња жена отишла у један козметички салон како би благо увећала усне није ни слутила да ће после овог рутинског захвата завршити на суду. Дајући јој инјекцију у усне докторка је погодила артерију, а пацијенткиња је, након бројних компликација, остала без дела горње усне.

Након њених упорних жалби, у поменутом салону речено јој је да се „такве ствари дешавају”.

Сличан одговор стигао је и када је позвала здравствену инспекцију. Сви су јој поручили да нема право на одштету.

Међутим, пластични хирург др Весна Ракић каже да ови пацијенти и те како могу остварити своја права, али само уколико се обрате суду.

– Последица ове интервенције јесте наружење те особе. Ова област регулисана је Законом о облигационим односима. Жени је трајно нарушен физички изглед, а последице се не могу уклонити хируршким путем, тако да има право на накнаду штете због претрпљеног физичког бола и патње – објашњава др Ракић у разговору за наш лист.

Додаје да су судски процеси који су последица грешке пластичних хирурга веома чести, али да се пацијенти често жале без правог разлога.

– Дешава се да пацијенткиња сматра да је оштећена јер јој је након уградње силикона на грудима остао минималан рез. То је морао да јој објасни њен хирург и ово се сматра минималним наружењем. У том случају покретање судског процеса је губљење времена. С друге стране, лекари и судије морају да схвате да се неке особе осећају мање вредно због минималног ожиљка. То је ствар субјективног осећаја и не можемо то да игноришемо – речи су наше саговорнице.

Дешава се да особе не желе да се буне иако им је хирург, због тумора на левој страни мозга, грешком направио рез са десне стране. Када је уочио грешку, прешао је на леву страну. Поједини пацијенти су срећни што су живи и ожиљак им не смета. С друге стране, неко други не може да се помири ни са много мање видљивим последицама лечења или неког третмана.

Наша саговорница подсећа да појединце прогања осећај мање вредности због физичког недостатка. Право на новчану накнаду нематеријалне штете због наружења имају људи који су на радном месту задобили одређене телесне повреде, ампутиране су им рука или нога, имају ожиљке.... Право на накнаду имају и људи којима је физички изглед нарушен туђом кривицом у саобраћајној несрећи.

– Веома је тешко проценити одговарајући степен наружења, као и одредити праведну новчану накнаду. Понекад је то немогуће. Лечила сам пацијента који је на послу остао без обе руке. Тај човек је постао потпуни инвалид, а његов физички изглед је трајно измењен. Нема новца који то може платити – наставља своју причу др Ракић.

Како каже, седам година је радила на Одељењу за опекотине Клинике за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију КЦС-а, где је лечила најтеже болеснике.

– Пацијентима смо спасавали животе, али сам увидела колико они пате због нарушеног физичког изгледа. Затварају се у себе, избегавају да излазе напоље и постају део рањиве друштвене групе коју нико не препознаје. Због свега тога одлучила сам да додатно истражим ову област како би сви људи добили право на одговарајућу материјалну накнаду – каже наша саговорница, која је прошле године на Медицинском факултету у Београду одбранила докторску тезу о судскомедицинској класификацији наружења.

Пет година је др Ракић покушавала да систематизује ову област како би судије, адвокати, судски вештаци и пацијенти пред собом имали скалу на основу које би могли да вреднују колико је одређена особа наружена и колику би одштету због тога могла да добије.

– Када је о овим случајевима реч, судска пракса је веома неусаглашена. Суд је звао вештаке, лекаре, који су давали лично мишљење о стању у којем се налази пацијент. Захваљујући колегама, отишла сам корак даље. Класификовала сам 217 наружења, од веома малог, преко малог, до веома великог степена. Све сам то сместила у табелу, коју сам назвала Београдска скала наружења – објашњава др Ракић, напомињући да су у овом истраживању учествовала чак 62 лекара.

Ова скала објављена је недавно у књизи „Експертиза наружења”, коју је потписала др Ракић. Применом ове скале, како каже наша саговорница, могуће је сагледати и „измерити” тежину наружења. Скалу примењује лекар (судски вештак), посматрајући неодевеног пацијента са удаљености од око пола метра, док обученог пацијента посматра са раздаљине од три метра.

– Овај рад ће сигурно допринети унапређењу постојећег стања, поготово јер истраживања ове теме у нашој земљи нису вршена. Надам се да ћу да заинтересујем колеге и да ћемо заједно усавршити овај метод како би наши пацијенти имали већа права и правичнији однос државе – порука је Весне Ракић.