U oktobru prošle godine, po povratku kući sa jednog od mnogobrojnih ročišta, umrla je Vera Bošković, ugledni beogradski lekar. Njena porodica tvrdi da joj je srce popustilo od iscrpljenosti dugogodišnjom mučnom parnicom kojom pokušavaju da je izbace iz stana gde je provela više od pola veka.

Reč je o stanu od sedamdesetak kvadrata, u trospratnici u Hadži-Prodanovoj 8. Tu se doktorka Vera uselila sa roditeljima i sestrom 1939, dakle iste godine kad je zgrada napravljena. Nije prošlo mnogo vremena i prvobitni vlasnik je zbog finansijskih teškoća morao da je proda. Zgradu i još nekoliko drugih stanova u Beogradu kupio je jedan Makedonac. Usledila je nemačka okupacija, bombardovanje Došlo je oslobođenje. Nova vlast je u nedostatku stambenog prostora stanarima koji su se zatekli u stanovima u privatnom vlasništvu garantovala nastavak njihovog korišćenja, dok je beskućnike useljavala u slobodne stanove. Protivljenja vlasnika su pri tom ignorisana.

U međuvremenu se doktorka Vera udala. Sa suprugom, sinom, ćerkom, roditeljima, sestrom i zetom nastavlja da živi u Hadži-Prodanovoj. Porodične prilike i život su namestili da kasnije ona postane nosilac stanarskog prava. I tada su, pre više od dve decenije, vlasnici stana protiv nje pokrenuli parnicu zahtevajući da im oslobodi svojinu.

- Prvu parnicu je moja majka dobila - kaže Mihajlo Bošković, sin doktorke Vere. - Nezadovoljan presudom, vlasnik pokreće novu. Posle majčine smrti počeo sam da dobijam preteća pisma i uznemiravajuće telefonske pozive. Tražili su mi, recimo, 12.000 maraka zato što živim u tom stanu. Nabeđivali su me da im ja, tobože, nešto dugujem. Najpre vas kompromituju optužbama da ste im uzeli stan, imovinu, a onda vas napadnu računajući da vam niko neće priskočiti u pomoć jer ste navodno krivi. Sad je parnica pokrenuta protiv mene.

Rat koji traje

Ovde Mihajlo Bošković ima potrebu da ukaže i na neuhvatljivu korupciju u pravosuđu.

- Veštim korišćenjem nedorečenosti zakona donose se rešenja o iseljenju iz stanova u privatnom vlasništvu - veli. - Čuo sam da takvo rešenje košta od 6.000 do 10.000 maraka. U sudu postoje "cenovnici" za određene radnje: da nestane ceo predmet, da se izvuku samo određena dokumenta iz predmeta... Javna je tajna da su neke sudije pre podne sudije a po podne pružaju advokatske usluge. Ima primera da je sudija, recimo, devojka advokata koji sa strankom pravi dogovor o sadržaju budućih rešenja.

Dr Vlastimir Dedović: "Većina članova našeg udruženja je u očajnoj situaciji"

Vlasnici traže da se njegova porodica iseli iz stana, ali, pita se Mihajlo, šta je sa njihovim dugogodišnjim ulaganjima u njegovo održavanje? Šta je sa ulaganjem njegovih roditelja u stambenu izgradnju? Tokom radnog veka su izdvojili više od vrednosti spornog stana. Zauzvrat od društva ništa nisu dobili jer je smatrano da imaju rešeno stambeno pitanje.

- Shvatite da tri generacije naše dve porodice koje stanuju jedna iznad druge ratuju od 1939. godine - otkriva Mihajlo Bošković. - Živimo tako što gledamo kako ćemo jedni drugima da dođemo glave. S tim bi trebalo da stanemo. Starije osobe to ne mogu da izdrže. Moja majka je, eto, umrla.

Pre dve i po godine je umro i Đuro Jovičić, sudija vojnog suda u penziji, na stepeništu zgrade, u Ulici Dragoslava Jovanovića, kad su došli sudski izvršitelji sa policijom da ga izbace iz stana.

Udruženje stanara u stanovima u svojini građana beleži još mnogo sličnih slučajeva. Smatraju da su nevolje u kojima su se našli isključivo krivicom države nedovoljno poznate široj javnosti. Kad ljudi čuju za njihove teškoće, uglavnom nehajno reaguju, tvrdeći da su oni "relikt komunizma" i da su "partizanski komesari koji su oteli pošteno stečenu imovinu poštenih ljudi".

- Ne kažme da komunisti nisu otimali, naročito kuće na Dedinju - kaže dr Vlastimir Dedović, profesor Saobraćajnog fakulteta, predsednik Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu. - Ima slučajeva gde su vlasnici zaista dramatično oštećeni, ali mora se uzeti u obzir da je većina članova našeg udruženja u očajnoj situaciji. Ima ostrašćenih vlasnika koje ne zanima ništa drugo već samo da ljude koji žive u njihovim stanovima izbace na ulicu. Među njima je najviše onih koji su posle 1958. kupili neuseljive stanove ili su naslednici u sedmom kolenu. Tu se svašta događa. Indikativno je da se poslednjih godina u medijima slobodno oglašavaju nekakve agencije za kupovinu neuseljivih stanova i iseljavanje stanara.

Uplaćivali stambeni doprinos

Udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu postoji jedanaest godina. Oko 10.000 nosilaca stanarskog prava (uključujući i članove njihovih porodica, to je armija od oko 40.000 ljudi), koliko ih prema nekim istraživanjima ima u Srbiji, uglavnom u Beogradu, osetilo je potrebu da se organizuje onog trenutka kad su izgubili jedno ustavno pravo. Naime, Zakonom o stambenim odnosima iz 1990. i Zakonom o stanovanju iz 1992. godine oduzeto im je stanarsko pravo. Status im je promenjen u "zakupce na neodređeno vreme" sa zaštićenom zakupninom koju propisuje nadležno ministarstvo, ali je faktički trajanje te zaštite vremenski ograničeno. Prividno izjednačavanje zakupaca na neodređeno vreme u privatnim i društvenim stanovima (koji u stvarnosti više ne postoje), kao i neprecizna formulacija u zakonu, proizveli su pravnu nesigurnost zbog mogućnosti mnogobrojnih zloupotreba. Položaj zakupaca u privatnim stanovima je postao težak i neizvestan.

- Od 1945. do 1990. godine, kad su drugi građani u svojim radnim organizacijama konkurisali i dobijali stanove u društvenoj svojini, smatralo se da lica koja imaju stanarsko pravo na stan u svojini građana imaju isti status kao i lica koja imaju stanarsko pravo na stan u društvenoj svojini - ističe profesor Dedović. - Znači, imaju rešeno stambeno pitanje i zato ne mogu konkurisati, niti dobiti stan u društvenom vlasništvu. Mnogi od nas su stekli stanarsko pravo na stan u privatnom vlasništvu dajući za njega zamenom jedan ili više društvenih stanova. Decenijama smo imali isti pravni položaj i obaveze, kao i stanari u društvenim stanovima. Pored ostalog, svi smo na isti način bili obavezni da uplaćujemo stambeni doprinos.

Vlast ih ignoriše

I šta se desilo? Dok su nosioci stanarskog prava u stanovima u društvenom vlasništvu otkupili svoje stanove po bagatelnoj ceni, stanari u privatnim stanovima su postali građani drugog reda.

- Ta konstatacija se 4. aprila 1994. godine, na TV "Politika" otela tadašnjem ministru dr Branislavu Ivkoviću - seća se Vlastimir Dedović. - Taj isti gospodin Ivković je kasnije tvrdio da država nema para za rešavanje ovog pitanja, da bi nedavno, u jednom intervjuu, demantovao da je svojim partijskim drugovima podelio 1.200 stanova, kako se pričalo. "Reč je o 2.000 stanova", izjavio je. Budući da je reč uglavnom o stanovima velike kvadrature i luksuznim vilama u elitnim krajevima Beograda, utrošeni iznos je verovatno bio dovoljan da se korektno zbrine i obešteti 10.000 nosilaca stanarskog prava i vlasnika stanova. Podsećam da je i vlast SPO u Beogradu, svojim partijskim drugovima, podelila oko 2.000 stanova.

Od 1995. do 2000. godine Udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu se više puta u pisanoj formi, molbama, predlozima i zahtevima, obraćalo Skupštini i Vladi Srbije, nadležnim ministarstvima, ustavnim sudovima, glavnim odborima svih vladajućih, parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka, kao i nadležnim uticajnim pojedincima i funkcionerima uključujući i predsednika Republike. Samo Ustavnom sudu Srbije je udruženje dostavilo oko 540 inicijativa za ocenu ustavnosti većeg broja odredaba Zakona o stanovanju. Međutim, niko iz vlasti nije imao volje da se bavi ovim pitanjima.

Sad kad se vlast promenila, očekivanja su velika. I zakupaca i vlasnika njihovih stanova.

- Država ne može da pobegne od odgovornosti ni prema vlasnicima od kojih su stanove oteli, ni prema onima koji su u tim stanovima - kaže dr Vlastimir Dedović. - Stav našeg udruženja je da je u najboljem interesu svih zainteresovanih, da vlasnici i stanari nastupaju zajedno prema državi. Međutim, druga strana na to ne pristaje.

Vlasnike obeštetiti obveznicama

Prema 42. članu Zakona o stanovanju, opštine su dužne da obezbede stanove za nosioce stanarskog prava na privatne stanove. Ali, opštine nemaju stanove za tu namenu, niti je osnovan poseban fond za kupovinu tih stanova. Takođe ni grad, ni Republika nemaju posebna budžetska sredstva koja se izdvajaju u te svrhe.

Udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu predlaže da se naše zakonodavstvo uskladi sa evropskim u kome je "pravo zakupa svojinsko pravo", a "sklapanje ugovora o trajnom zakupu predstavlja deo prava svojine i vid posedovanja prava". Prema mišljenju profesora Dedovića, nosiocima stanarskog prava, odnosno zakupcima na neodređeno vreme na stanove u svojini građana treba omogućiti da otkupe stanove koje koriste, a vlasnike tih stanova pravično obeštetiti. U tom smislu udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu je sačinilo finansijsku analizu i modele rešavanja ovih pitanja različitih kategorija vlasnika i njihovih stanara.

Pošto je reč o stanovima koji su stariji od pedeset godina, prosečne veličine od šezdeset metara kvadratnih (treba uzeti u obzir da je više od jedne trećine nekomforno, ali i da ima stanova velike kvadrature), prosečna cena jednog takvog stana je 60.000 maraka. Svih 10.000 stanova, dakle, vredi 600,000.000 maraka. Međutim, ta suma se umanjuje po raznim osnovama. Kao što je umanjenje naknade vlasnicima koji su kupili neuseljive stanove plaćajući za njih najviše jednu trećinu realne tržišne cene useljivog stana. Tu je i prebijanje razlike u kvadraturi i vrednosti stana u vlasništvu i jednog ili više stanova koje je u međuvremenu otkupio vlasnik ili članovi njegove porodice. Takvih vlasnika, prema podacima udruženja, ima osamnaest odsto.

Kad se sve ovo uzme u obzir, država bi ovo pitanje mogla da reši sa oko 250 miliona maraka.

Za naše ekonomske prilike i ovako umanjena suma je prosto fantastična. Kako obezbediti tolike pare?

- Jedan od mogućih načina je izdavanje posebne emisije dugoročnih državnih obveznica za obeštećenje vlasnika - predlaže dr Vlastimir Dedović. - Ovim obveznicama oni bi mogli da otkupljuju novoizgrađeni stambeni ili poslovni prostor, državne firme u postupku privatizacije ili da ih prodaju na tržištu hartija od vrednosti. Postoji mogućnost i da se znatan deo potrebnog novca obezbedi iz međunarodnih kredita i donacija.