Ne želi da se budi sa besmislom u glavi

Posle dugog puta je spustila svoje teške kofere, doživela pravu ljubav i prvi put snimila ploču u kojoj iskreno govori o sebi, ali i o drugima, možda i svima nama. Bebi Dol je posle "Brazila" i nastupa na "Pesmi Evrovizije" otišla u Egipat na mesec dana a ostala četiri godine. Pevala je u "Šeratonu", ali je znala da će joj takav život kad-tad dosaditi i sa svojom mačkom se vratila kući u Beograd. Kada je snimila album "Ritam srca", njene sledeće stanice su bili London i Pariz. Nikada nije imala dovoljno ambicija da pravi svetsku karijeru, ali je pevala u najboljim studijima i mogla je da nastupa na svakoj tački planete.

Bebi Dol voli mir, da radi, putuje, piše, šeta psa Mazu, ali ne voli telefon i pravljenje kolača. Nije zlopamtilo, za muziku kaže da joj je večni prijatelj, poštuje hrabre žene koje veruju da prava ljubav postoji i za razliku od mnogih nema straha od samoće... Nije se uplašila ni ulaska u okršaj sa sobom. Svu svoju energiju dala je ploči "Ljuta sam" koja je ovog puta samo njena:

– Čini mi se da ljudi imaju poštovanje prema meni. Nikada o sebi nisam razmišljala kao o zvezdi, nemam vremena za to, niti sam takva osoba. Mislim da su to poštovanje zaslužili Bobi Dol, njen način rada i njene pesme. Izabrala sam teži put i to mnogi poštuju. Srećna sam što su se ovoj ploči okrenuli neki novi klinci kojima se i obraćam novim pesmama. Mislim da imam skupu ploču, da je na njoj deset dobrih pesama, a malo je takvih albuma na našem tržištu.

• Sa koliko entuzijazma ste snimali album posle svega što ste prošli u muzici?

– Ja sam profesionalac, prebolela sam sve dečje bolesti sa kašnjenjima, zakazivanjima, otkazivanjima, frkama i svim mladim ljudima poručujem da što pre počnu da se nečim ozbiljno bave jer će brže postati svoji, svesni sebe, svojih obaveza i imati više šansi. Album "Ritam srca" sam objavila 1998. Danas mi kažu da je to dobra ploča, ali je izašla u nesrećno vreme. Nisam bila član nijedne od tri famozne postojeće partije. Pošto nisam bila u njima, nisam išla po ulicama da tamo izražavam svoja intimna uverenja, nisam bila poltron i sva vrata su mi bila zatvorena. Nisam imala ni motiva ni želje da promovišem tu ploču osim u video- spotovima. Ponosna sam jer sam u to vreme prodala tiraž koji je i danas za mnoge misaona imenica. Odgovornost i obaveze sa ovom pločom su veće, ovo je moja prva priča potpuno otvorenog srca, potpuno iskrena, gde sam prvi put progovorila o sebi, gde sam, šta sam, kako se osećam. Više ne pričam ni o Rudiju, niti o "Brazilu", već o sebi, svima nama, nekima od nas. Ova ploča je vrlo beogradska.

• Pomalo ste i ljuti?

– Album se zove "Ljuta sam..". po pesmi koja govori o mojoj nesrećnoj generaciji koja je rasla u Beogradu osamdesetih kada je Beograd bio veliki grad zbog ljudi koji su u njemu živeli. U međuvremenu se sve promenilo. Kada sam bila mlađa, ljutom su me činili ljudska prostota, glupost, a posle svega sam ljuta jer je malo nas koji smo, kada se sve završilo, ostali na nogama i zadržali tu vrstu ludosti ili entuzijazma, odgovornosti da ne odustanemo od svega, a neki su prepustili sve gorima od sebe. Ljuta sam na sve nas koji smo dozvolili da se nađemo u toj situaciji. Svi smo mi pomalo krivi što je trajalo toliko dugo.

• Kako ste to podnosili i prevazilazili takve trenutke?

– Ja sam vrednica koja je počela da radi sa šesnaest godina i volim da radim. Strašno je kada se četiri godine budiš sa željom da daš najbolje od sebe i sa znanjem kao pokrićem za to. Želiš da radiš, a shvatiš da ne znaš šta ćeš sa sobom. Nadam se da više nikada neće biti tako. Nisam agresivna, nisam zlopamtilo, naučila sam da praštam, a kome ne mogu da oprostim stavim tačku na njega i idem dalje. Nemam osvetoljubiv duh, niti pamtim ružne stvari, možda ih izanaliziram, pitam sebe da li sam sama tome doprinela, naučim lekciju i idem dalje.

• Vaša borba za pozicije nije bila nimalo laka?

Bebi Dol sa dečkom Gekom i ljubimcem Mazom

– Moja priča nije specifična. U muzici sam zbog toga što mi je to verovatno bilo suđeno. Moj otac je bio džez muzičar i nisam se upisala u muzičku školu da bih išla na Akademiju, već da bih savladala tehniku, naučila teoriju, da bih, kada poželim, sela za klavir, sama sebe otpratila u pesmama koje volim. Uvek sam imala dosta problema da bih došla do svoje ploče, i nadam se da će nove muzičke snage raditi u lakšem i pametnijem vremenu.

• Šta se desilo sa vašom generacijom muzičara?

– Većina se, nažalost, predala direktno ili indirektno. Gotovo svake večeri 1997. i 1998. godine je neko od njih zvonio na moja vrata da mi kaže da putuje, a ne zna ni kuda ni kada se vraća, niti šta će da radi. Drugačije je kada odlaziš jer to želiš, a drugačije je kada nemaš mogućnost izbora. Moja generacija je većinom nestala kao pokošena sa lica zemlje. Beograd je moj rodni grad, ali se već godinama osećam kao da nismo potrebni našoj zemlji, kao da nas ona ne voli, da smo tu najmanje željeni. Imamo takav mentalitet da padamo na kolena bilo kome ko dođe sa strane, udvaramo se i plačemo od sreće, a ne vidimo ništa svoje.

• Da li bi vam ponovo bio izazov da predstavljate Jugoslaviju na "Pesmi Evrovizije"?

– Mislim da će ovo prvo takmičenje posle desetak godina pauze biti "opasno po život". Ako već rešavamo da ponovo uđemo u tu priču, oni koji odlučuju o tome treba da shvate da tamo treba poslati dobru pesmu, dobrog izvođača, a ne treba da bude presudno ko je kome radio pesmu i ko je čiji frajer ili devojka. Mi smo one godine pobedili zahvaljujući onoj "Dok se dvoje svađaju, treći..".. Danijel se slikao, dizao ruke ne sluteći da će neki Crnogorac koji je poslednji glasao nama dati maksimalan broj poena. Zagreb je rutinski dobijao pesme za "Evroviziju", dolazili su uvek vrlo spremni za razliku od Beograda koji je stizao neorganizovano i bez ambicija, tako da je naša pobeda za sve došla kao grom iz vedra neba. Baš me zanima da li će organizatori sada biti pristojni i profesionalni da naša zemlja iskoristi tu manifestaciju da popravi sliku o nama u svetu. Ako me budu zvali i ako budem imala dobru pesmu, otišla bih, ali ne u prvom cugu. Tu će se verovatno voditi ratovi pre i posle toga, a ne bih volela da učestvujem u takvom cirkusu, to će biti haos.

• Za pravu ljubav kažete da se ona ne nalazi već dešava. I to baš vama, sada?

– Ta prava ljubav mi se desila. Nisam mnogo iskusna žena, ali mi se čini da sam bila dovoljno hrabra, možda i luda da neke svoje veze, koje su, površno gledane, izgledale poželjno i privlačno, završavam onog trenutka kada bih shvatila da moje srce više nije puno. Tada bih ostajala sama, a mnoge žene i muškarci imaju strah od samoće i onda ulaze u vezice iz kojih ne znaju da izlete. Ja sam muziku uvek imala kao večnog prijatelja i nisam imala strah od samoće. Ne možeš doživeti pravu ljubav ako ne veruješ u nju. Mnoge žene se udaju iz straha da taj pravi nikada neće da se pojavi, pa to urade sa prvim koji naiđe. Takvim potezom žena izdaje sebe, svoje srce i biće. Takva vrsta logike, manipulacije i matematike u ljubavi ne postoji. Mnogo je razvedenih, ranjenih žena i teško mi je što je tako. Žene bolnije ispaštaju svoje greške nego muškarci. Nisam feministkinja, pogotovo na ovom terenu gde smo vaspitani u duhu pravoslavlja. U Zagrebu toga nema. Kada dođe vreme za brak, prvo se traži neko dobro situiran a ljubav se traži sa strane. To je katoličko vaspitanje, malo praktičnije od našeg.

• U oktobru nastupate na festivalu koji se održava na Malti?

– Biće mi to dobar profesionalni izazov. Pevaću pesmu "Krv, sreća, suze i znoj" na engleskom jeziku i zvaće se "Ýild, Ţild girl", a druge večeri ću otpevati jednu maltešku pesmu. Poneću pres materijal, za razliku od "Evrovizije" gde sam otišla sa malom singl pločom koja se 1991. više nigde nije proizvodila, imaću promo CD na engleskom jeziku i to do 15. septembra mora da se pošalje na Maltu.

• Kako živi život Bebi Dol van scene?

– Ja sam željna običnih stvari i kada mogu, što više vremena provodim u kući u svom mikrokosmosu gde se osećam mirno, slobodno i sigurno. Uvek sam privlačila pažnju i more ljudi, koji su imali potrebu i ambiciju da mi budu prijatelji, a mnogo puta je to bilo vrlo ružno. S vremenom sam shvatila da je moje najbolje u mom prostoru, u kontaktu sa onima koji meni znače. Volim da pišem, čitam. Ja sam Vaga, umetnik, potrebno mi je vreme koje će biti samo moje. Ja sam noćna ptica, i kada svi spavaju, kada moja ljubav spava, ostajem sama sa sobom, nešto piskaram. Imam svoje dnevnike od malih nogu. Ako je neko ludovao, lepo se provodio, obišao ceo svet, onda sam to ja. Nisam željna izlazaka.

Porasla sam...

– Tek sad počinjem da pratim ono što izlazi o meni u novinama da jednog dana to pokažem svom detetu. Prvi put sam kod Marine Perazić videla da neko pedantno skuplja sve što se piše o njemu. Postidela sam se što to i ja nemam. Činilo mi se kao da je to neka vrsta egzibicionizma da seckam i čuvam tekstove, ali sam shvatila da nemam nikakav trag iza sebe. Kada se selim od zemlje do zemlje ili od stana do stana, važne su mi knjige, moji dnevnici, papiri, a ne fotografije i zato verovatno nemam mnogo šta. Sada sam malo porasla...

Brak?

– Kada se pomene venčanje, ja već čujem neku galamu, harmonike, violine, gužvanjac, ciku, vrisku i kada nam je nekoliko puta to palo na pamet, govorila sam: "Nemoj, dušo, kao da jesmo, molim te". Ako zaslužim, moguće je da će me gospodin odvesti negde ispod nekih palmi. Ako me bude hteo, ja sam tu.