Bio je jedan od zlatnih momaka naše košarke, skroman, nenametljiv i siguran u sebe. I danas je Žarko Paspalj isti, doduše sa ponekom sedom u kosi, ali sa nekom novom energijom i životnim entuzijazmom. Više od godinu i po dana ne igra košarku. Sa sportskih terena ga je udaljila bolest – dva infarkta koja je doživeo u razmaku od samo nekoliko meseci. To se desilo u Atini gde živi gotovo trinaest godina: jednom na terenu za mali fudbal, drugi put na teniskom igralištu dok se rekreirao za svoju dušu. Zaljubljenik u sport i danas se teško miri sa tim da je taj deo života neminovno iza njega.

– Danas ne mogu da se bavim košarkom na način na koji ja želim – sa setom priča Paspalj. – To mi je posebno drag deo života, najznačajniji. Dao sam mnogo ovoj zemlji, sportu.

Kaže da nikada neće zaboraviti godine iza sebe u kojima je blistao kao jedan od najboljih košarkaša. Nije mu žao nijednog minuta i delića sebe koji je poklonio košarci.

– Bio sam relativno disciplinovan, a kada je trebalo, i te kako. Ako si dobar sportista, ozbiljno shvataš obaveze. Posle pobeda smo umeli da na žurci zaglavimo do duboko u noć. Priče o Draženu Petroviću, leganju u 23 časa su malo iskarikirane kako bi bila stvorena slika idealnog sportiste. Takav ne postoji, jedino idealan može biti onaj koji poštuje utakmice i na terenu daje sve od sebe.

"Sad si uzeo trofej, Paspalje..". je jedna od navijačkih pesama koja se orila halama u kojoj su igrali nekada "Partizan ", zatim plavi momci. Ta sećanja bude posebne emocije...

– Te emocije maksimalno ispunjavaju, a dešavale su nam se često. Nikada to neću zaboraviti. Moja deca ne znaju mnogo o meni kao košarkašu, pogotovo ova mlađa ćerka koja se svaki put čudi kada mi prolaznici zatraže autogram – priča Paspalj. – Mislim da smo mi kao generacija dobro podneli tu popularnost i sve što nam se dešavalo. To ima veze i sa vaspitanjem, poštovanjem trenera, autoriteta, bili smo dobra ekipa.

Njegove ambicije danas nemaju veze sa sportom. Posao koji namerava da započne u Beogradu još čuva kao tajnu da ne bi "izmalerisao".

– Ne znam da li imam smisao za biznis, ali znam da nisam ekonomičan – priznaje Paspalj. – Radiću sa onima koji poznaju taj posao, a ja ću se potruditi da animiram ljude da podrže moje ideje.

Bio je dobar đak, ali kaže da bi bilo cinično da danas govori kako mu je žao što posle srednje turističke škole nije upisao i završio fakultet.

Milka je bila Žarkova komšinica kada je živeo u Novom Beogradu i igrao u Partizanu. Nije odlazila na utakmice, ali je odlično znala ko je on. Posle nekoliko susreta su počeli da se zabavljaju i već sedamnaest godina su u braku. Imaju dve ćerke, Stašu od šesnaest i Anju od osam godina.

– Iako smo bili dobar tim i poznati sportisti, svakodnevno je svako mogao da nas sretne kako nosimo svoje torbe, idemo peške ili autobusom na relaciji kuća – hotel "Putnik", gde smo se hranili – "Hala sportova" – priseća se Paspalj. – Svi smo živeli na Novom Beogradu, osim Divca, koji je imao stan u Ulici 27. marta. Sa Milkom sam se sretao i ...dogodila se ljubav. Kada se zaljubiš lako je oženiti se, ali je pitanje šta se dešava posle.

Žarko se slaže da nije lako oženiti se u dvadesetoj kada si još mlad, željan izlazaka, društva. Prilagođavanje na bračni život, priznaje, nije bilo lako.

– Ko kaže da jeste, taj laže. U dvadesetoj nisi svestan obaveza koje su ispred tebe. Da sam radio normalan posao, od sedam do tri, pitanje je šta bi se desilo. Ali, imao sam drugačiji ritam života u kojem je Milka pratila mene jer je tako moralo da bude. To mi je mnogo pomoglo, imao sam mnogo promena, selidbi, utakmice dva puta nedeljno, interesantne ljude oko sebe. Nisam imao problema sa finansijama, ali ni nekih drugih. Da nije bilo velike ljubavi među nama, ne bismo opstali.

I Milka je imala svoje ambicije koje je ostavila po strani zbog Žarka...

– Ako odlučiš da pratiš muža, tako mora da bude. Nisam siguran da su njene ambicije mogle da se ostvare uz moje. Danas smo živeli ovde, sutra na drugom kraju sveta. Ona je sjajna žena, jako dobro biće. Od svojih ambicija nije odustala. Danas imamo veliku decu, sređen život, otvorene puteve za nove planove u životu, i sigurno će sebe pronaći u nečemu.

Jedine rasprave koje je doskora imao sa svojom Milkom i decom su bile na temu eventualnog preseljenja u Beograd.

– Možda ja ovaj Beograd više volim nego ona, ali definitivno ostajemo u Atini. Proveli smo 13 godina tamo, ono što tamo imaš nemaš nigde. Ko nije živeo na moru ne zna. Strahovito volim Beograd, čak je moja ljubav prema njemu nerezonska jer sam ovde živeo samo tri i po godine. Baš me zanima šta bi bilo da jednu Nemačku zatvorimo u embargo deset godina. Verujem da će Beograd za deset godina biti najbolje mesto za život.

Paspalj ističe da je danas posle svih lomova postao pravi porodičan tip ali time ne podrazumeva samo zajedničko gledanje televizije ili igranje jamba. Iako Crnogorac, kaže da se ne libi da pomogne Milki oko kućnih poslova. Svako ima svoje obaveze u kući i on od njih ne beži. Ipak, najviše uživa kada prošeta psa. Posle sedamnaest godina braka imaju beskrajno poverenje jedno u drugo.

– U glavi imam čistu sliku. Sa Milkom želim da ostanem zauvek. Ne mogu da shvatim da se ljudi razvode. Glupo je da odeš, nađeš drugu curu, pa se opet ženiš, ne vidim čemu to vodi. Mi smo zajedno, volimo se, poštujemo jedno drugo. Imamo veliko poverenje. Iznenadili bi se, ali ja mogu da pomognem oko svega u kući, sve šta hoćeš, mada, nema neke potrebe za tim jer godinama imamo ženu koja nam sređuje kuću.

Iako godinama nije imao vremena da se posveti deci, Žarko je danas njima veliki autoritet.

– Za sve ove godine dva puta sam podviknuo na decu. Kada tata kaže nešto, to je zakon. To je valjda sasvim normalno jer nisam često bio sa njima. Imamo sreće što su jako dobra deca, mlađa je na mene, starija na majku. Imaju dobru dušu i ponosan sam što je tako. Starija je visoka 180 cm, veoma duhovita, lako je sarađivati sa njima. Nisam ih mnogo pritiskao oko sporta, ali nisu želele ozbiljno time da se bave.

Sa porodicom je proputovao ceo svet, živeo u Americi, Francuskoj, Italiji. Ipak, najlepše im je u Grčkoj. U Francuskoj, kaže, nikada ne bi živeo.

– Kada se probudiš i vidiš more, ni Pariz ni London to ne mogu da zamene. To zna svako ko je živeo na moru. Nemam problem sa adaptiranjem, jedino me s vremena na vreme obuzme nostalgija. Iz Atine sam za sat i dvadeset minuta u Beogradu. Taj osećaj da sam blizu je divan.

Od zlatnih momaka, u kontaktu je samo sa onima koji su mu ostali dobri prijatelji – Divac, Savić, Sale Đorđević, Sale Obradović... Za Divca je najviše vezan. Paspaljeva funkcija u KK Partizan je danas počasna. Nije mogao da se vrati u Beograd i preuzme obaveze koje su bile predviđene za potpredsednika.

Rekreaciju kakvu bi želeo, Žarko danas sebi ne može da priušti. Preporučljive su mu šetnje, ali mu teško padaju.

– Od kada mi se desila ta poslednja epizoda pre godinu dana, taj strah je toliko jak, da se plašim da bilo šta drugo radim. Teško mi je da šetam. Desi se da šetam mesec dana, pa mi dosadi, a trebalo bi da mi to bude svakodnevica.

Priznaje, tražio je đavola kada je posle prvog infarkta počeo rekreativno da se bavi sportom.

– Kao da sam krenuo sebi da dokazujem da to nije to, a sreća u nesreći je što sam morao da shvatim da tako ne može, a to prihvatanje je vrlo bolno. Postoji određen način života i red koji moram da prihvatim u potpunosti. Drugi put je bilo mnogo bolno, više to ne bih hteo da doživim.

Odlučio je da se ne nervira, ali je i to teško. I to je počeo da trenira, svestan da je život takav da rešavaš probleme u njemu. O tome koliko je puta obećao sebi da će ostaviti cigarete, neće da priča.

– Najveće zadovoljstvo, pored uživanja sa porodicom, decom, prijateljima, jeste ono što očekujem da se desi po pitanju posla i realizacije mojih ideja. To mi daje entuzijazam i motiv, mislim da će biti perfektno.

Uvek je vozio dobra kola, a slabost su mu džipovi. To ne smatra statusnim simbolom već samo zadovoljstvom. Muzika je stalno u njima. Voli naše pesme, ali i grčku muziku. Neustrašivi Paspalj se jedino plaši aviona.

– Nelagodnost uvek postoji, ali bez toga se ne može. Neprijatnih letova je bilo. Divac kada uđe u avion odmah zaspi. Kad bih ja to mogao, putovao bih stalno po celoj planeti.