Što više ulazite u ono što se dešava sa Jovankom Broz sve više se osećate kao Herkul Poaro. Inspektor Megre, možda. Teško da bi bilo ko od njih rešio tu situaciju. Jad, beda, propadanje, laži, bežanje od problema, misteriozni nestanci, tajanstveni pozivi… Agata Kristi ili Žorž Simenon bi ovde dobili inspiraciju. Ma, čak i Stiven King za svoje horor zaplete.

Sa jedne strane je Jovanka Broz. Sama u velikoj propaloj kući u kojoj sve curi, gde nema grejanja, u kojoj struja jedva radi, ispod koje korenje drveća ugrožava temelje, gde se voda sliva niz zapušene oluke i ulazi u sobe na čijim plafonima ima dvanaest velikih rupa, kuća u čijem se podrumu izliva kanalizacija, oko koje je ograda propala, u čijem dvorištu izbija para iz toplovoda pa umesto da greje kuću ona "greje" grad. U toj kući Jovanka zimi sedi u kaputu, ogrnuta ćebetom. Telefon joj ponekad ne radi. Televizor ,na svu sreću, je ispravan. Prati mnogo toga. Nešto i beleži. Ne oglašava se jer do sada od toga nije bilo vajde. Uveče, ponekad i nešto kasnije, odlazi na spavanje - u sobu koja je najmanje vlažna i hladna. "Manje važne" goste prima u omalenoj sobici sa stolom, dve olinjale fotelje i Titovom slikom na zidu. Političare uvodi u salon koji samo na prvi pogled može da podseti na nekadašnji sjaj ove vile u beogradskom Bulevaru mira.

To je ta čuvena kuća u kojoj nema grejanja, često ni struje ni vode u cevima

Jede ono što ima. U kupovinu već par godina ne ide. Osamdeset prva joj je godina. Donese joj neko hranu jednom nedeljno ili mesečno, ponekad svrati rodbina, za njen rođendan ili neki praznik, pa donese voća, hrane. A kada ima, Jovanka ume da odabere. Nekadašnja prva dama socijalističke Jugoslavije (punih 28 godina) tada voli da zamezi dimljenog lososa ili popije dobro vino. Ali, to su retke prilike.

Sa druge strane su, ponekad se čini, svi. Bar oni od kojih zavisi da li će Jovanka Broz dobiti ličnu kartu, pasoš, grejanje, struju, dostojanstvo koje joj je oduzeto kada su je jula 1980. godine, pod pretnjom oružjem, izbacili iz kuće u kojoj je do tada živela. Oduzeli su joj svu imovinu, odeću, nakit, lične stvari, stare fotografije i sa par kesa poslali u dvoipogodišnji kućni pritvor. Nikakvo nasledstvo nije dobila od pokojnog supruga Josipa Broza Tita. Svoju imovinu nema. U pojedinim trenucima, tokom devedesetih, nije imala ni za hleb.

Kada danas neko pokuša da joj pomogne, čujemo, pošalju ga u penziju, smene, stave na "led".

- Vidite do kakvih lomova dovode laži - zapitala se pre desetak dana Jovanka Broz?- Našta liči ta služba? Drugim imenom to treba nazvati, to su ljudi koji čine zla, kriminal. To je čitav jedan lanac. Jednu laž lansiraju advokatima, drugu štampi, treću meni. Šta sa njima ima više da se razgovara?

Predsoblje kuće u kome se odmah vidi pravo stanje

Na koga je mislila bivša prva dama? Na vojsku, Savet ministara savezne države, policiju ili nekog drugog? Ogorčena je s onim što joj se dešava, posebno sa kućom u kojoj živi. Pratnju joj obezbeđuje MUP Srbije, grejanje stiže od vojske, kuću treba da održava Služba za zajedničke poslove Saveta ministara savezne države a Ministarstvo finansija Srbije zapravo obezbeđuje novac, po poslednjem dogovoru dve republike.

Komplikovana situacija. Kome Jovanka da se žali? Kažu - ona ima sve telefone, zna koga treba da okrene. Ona tvrdi da može samo do sekretarica koje govore da će sve biti u redu a ništa ne bude u redu. "Naš jedini problem je komunikacija sa njom", tvrde u službi i dodaju: "pomozite nam Vi da to rešimo kad ste tako dobri sa njom". Ne mogu, kažu, da dođu do Jovanke. Neće, objašnjavaju u Službi, da se javi na telefon.

Da li je to šala koja nije uspela ili zbilja koja uspeva?

Ogorčena je Jovanka što su joj pre nekoliko godina oduzeli spremačicu a nisu je pismeno obavestili, što su joj oduzeli kola, što je šofer otišao u penziju, što se nekim ljudima koji su joj bili pri ruci gubi trag.

Ko je kriv, kome "pripada" Jovanka Broz, kome smeta, ko može da reši njene probleme?

Sobičak u kome često sedi i prima goste jer je grejanje tu najbolje

Vojska, Savet ministara savezne države a možda i MUP Srbije i Ministarstvo finansija Srbije. A, na neki način, ponekad se čini da Jovanka nije ničija. Tiho, iza zidova, govore da je problem u njoj, da je ona nemoguća za saradnju, da je komunikacija sa njom teško ostvarljiva.

Možda ona jeste nepoverljiva, možda je uporna i tvrdoglava ali sasvim sigurno nije nerazumna ili zaronjena u neku svoju stvarnost. Govori vrlo logično, stekao sam utisak. Pokazuje veliku energiju kada treba rešiti neki problem a probleme voli da nazove pravim imenom.

Mnogima je pisala, nekima se žalila, treće je primala da čuju šta ima da im kaže. Miroljub Labus, Dragan Šutanovac, Žarko Jokanović, Svetozar Marović, Mlađan Dinkić… neka su od imena koja se pominju u čitavoj priči, da bi mogla da pomognu ili su upoznata sa problemom.

Vojska je, izgleda, učinila (ne sa tom namerom) nešto za grejanje tek kada je smenila komandanta topčiderske kasarne pošto su dva vojnika stradala na straži. Pretražujući po kasarni neko je očigledno naišao na šahtove od toplovoda pa je odvrnuo ventile. Nekoliko dana posle tragedije i početka istrage primetila je da je grejanje nešto bolje, ali samo u nekim prostorijama jer podstanica u podrumu ne radi: voda curi a para izbija u dvorište. Nekako su stigle dojave da je neko bio zavrnuo dovod za grejanje u toj kasarni koja se nalazi preko puta kuće u kojoj Jovanka živi! Možda je to bilo slučajno a možda i nije.

Gde su nestale dve termoakumulacione peći koje su obećane Jovanki, ljudi koji su pokušavali da joj pomognu, izveštaji komisija što su dolazile u njenu kuću, zašto kuća ne može da se popravi, šta je bilo sa trideset miliona dinara koji su određeni za popravak, ko je vikao "ubiću vas ako odete na krov", ko joj ne da da poseti Titov grob, šta kažu u Službi, kako razmišlja Jovanka o državi, kući, budućnosti - u sledećem broju "Ilustrovane Politike".