Posle Rada Čečura, koji je Jovankina pisma sa molbama nosio Miroljubu Labusu, tadašnjem premijeru, a koji je u policiji zbog toga nagrđen i stavljen na led, nastavila se serija misterioznih nestanaka ljudi iz okoline Jovanke Broz koji su pokušali da joj pomognu.

Izvesni Popov iz "materijalno-finansijskih poslova" takođe je dolazio. Fin čovek, seća se Brozova. Smenjen je. Knežević - hteo je podstanicu da popravi - smenili ga. Montažer Stanko Kvrgić je takođe dolazio radi podstanice, da popravi grejanje, da Jovanka ne mora da sedi u kaputu u sobi sa tako slabim instalacijama gde ni grejalica ne može da se uključi.

Žena kojoj dostojanstvo zavisi od vremenskih prilika je od nekih poznanika (da li baš iz SIV-a?) saznala da je cela Stankova ekipa penzionisana ili raspoređena na druga mesta. Izvesni "šef za vodovod" koji je jesenas dolazio, snimio je situaciju, hteo da se vidi sa Jovankom ( trenutno nije mogla da pronađe njegovo ime), popričao sa njom i rekao da stiže sa ljudima za nekoliko dana da popravi instalacije. Naravno, nije više nikad došao.

Legenda o sobaricama

Jovanka se pita "ko pokriva svinjarije te službe" za zajedničko održavanje SCG, gde su nestale dve termoakumulacione peći koje su joj još pre nekoliko godina najavili da joj stižu ("evo, četiri uljna radijatora stoje kod nas, ona nije otvorila vrata da ih preuzme", pokazuju nam u kancelarijama Saveta ministara), zašto ne može da dobije ni najobičnije merdevine kako bi električar kada dođe mogao da promeni sijalicu?

U "službi" vrte glavom. Nikad nisu čuli da traži merdevine a i šta će joj, pitaju se, kada svaki majstor ima neophodan pribor. Izgleda da nema jer smo sa više strana čuli da je sijalica iznad ulaznih vrata jedva nameštena pošto je veoma visoko. A kad smo kod osvetljenja, da ne zaboravimo i ovo: dvorište kuće u kojoj Jovanka živi uopšte nema osvetljenje otkako je, ako se dobro seća imena, "Todorović dolazio da prepoveže vodove". Od tada je "paralisana cela rasveta". Kuća, poslednji put renovirana 1961. godine, noću bukvalno utone u mrak.

Postoji "urbana legenda" da je Jovanka Broz žena teška za saradnju i da joj "sve spremačice beže iz kuće". Možda je to tako ali razlozi sigurno nisu u njenom temperamentu ili nervozi, kako pričaju neki državni činovnici. Mada, u trenutku dok govori "evo, otapa se sneg, deset kofa i lavora sam postavila po sobama, samo čekam da počne", ni mnogo mlađi, zdraviji, okretniji ne bi bili manje nervozni ili ljuti.

Jovanka je iznenađena što joj za baštovane uvek šalju žene iako je to fizički težak posao pa ga one otaljavaju. A i kada stignu, smeste se u baštovansku prikolicu u dvorištu, uključe grejanje, odmore se a onda na rad - po komšiluku! Za dodatni novac. Bar tako pričaju komšije. Jednom je pomislila da bi neko od tih baštovana mogao da očisti oluke na kući. Međutim, tako ne biva. Titova udovica je, tvrdi, lično čula šefa (nekadašnjeg a možda i sadašnjeg, nisam uspeo da doznam) tih baštovana kada je jednom prilikom lane bio sa njima u dvorištu da im je zapretio:"Ako se neko popne na taj krov, ubiću ga"!

Kad god nekog zamoli da pogleda te oluke, kažu joj da to ne smeju da rade. Nadležni nemaju pojma mada priznaju da je "taj oluk verovatno pun lišća na nekom nezgodnom mestu do koga nije lako doći". A voda se izliva, kvasi zidove već čuvene kuće, nalik na onu iz Hičkokovog filma "Psiho".

- Ko zna gde idu sredstva namenjena održavanju kuće - pitaju se malobrojni Jovankini prijatelji i rođaci.

Neću kuću u grob da nosim!

Za desetak džinovskih rupa na plafonima kuće pomenuti Veselin, koji je dvadesetak godina radio na održavanju saveznih objekata, i do pre nekoliko meseci se, prema svojim rečiuma, čuo sa Jovankom, kaže da nema pojma!

Dok u dvorištu šišti para od toplovoda, Jovanka u ledenoj kući postavlja kofe i lavore da pokupi vodu koja se sliva niz zidove dok se topi sneg

- Nikada nisam ušao u tu kuću!

Neverovatno! Ali, jedna rupetina zvrji na samom ulazu, rekoh.

- Ne znam, eto novinare je provodila kroz kuću, mene nije.

Ono da su bili maltene prijatelji punih dvadeset godina ostade da visi u vazduhu…

A Jovanka, vrlo razumno i racionalno govori, toliko da mi se učinilo kako bi komotno mogla da vodi stranku. Jedino ne može kuću koja i nije njena.

- Pa neću ja ovaj objekat u grob da ponesem! Ne mogu jedne merdevine da daju a kako će sve ostalo. Korenje se u podrumu raširilo, jedna vertikala vode ne radi, kablovi za struju… ne radi se samo o meni. Koliko živim neka živim, ali kakav je to odnos prema stvarima, ljudima! Ova nesretna država takva je kakva je ali je ne treba razarati. Neće niko večito vladati. Stranke su se podelile na socijaliste, komuniste, Boga, vraga… NIN piše da imam sobaricu, kuvaricu a ja ništa nemam. Nikad nisam nešto tražila ali mi je vozač bio dodeljen, pri ruci. Nikada me pismeno nisu obavestili da su ga ukinuli. Meni jedan činovnik govori kako oni obezbeđuju objekat a ne mene. A objekat crkava, samo što se ne sruši. Kakav je to čovek, da li može tako da se razgovara?

Marovićevi saradnici nisu mogli da komentarišu zbog čega sve "sobarice napuštaju Jovanku". Kažu samo: nije im lako sa njom. A na pitanje da im možda nije lako sa malom platom a ne sa Jovankom, odgovaraju da je istina kako su plate u saveznim institucijama ostale male dok su u republičkim povećane. Jer, ako su nekada te (ili druge) sobarice mogle da šetaju pudlice drugu Titu i drugarici Jovanki, zašto sada ne bi mogle da spremaju kuću? Plata je mala a kuća velika, mogao bi da glasi odgovor. Naravno, Jovanka bi volela da u kući vlada red, da može sa nekim da popriča. Žali se što joj te žene dolaze a da ne znaju da rade takve poslove. Bila je šokirana kada je jednu zatekla da vimom čisti srebrno posuđe! Upozorila je da se to ne radi a ova opet - vimom po srebru. To je bio jedan od razloga zbog koga je tražila da joj ta spremačica više ne dolazi.

Pa nisam ja Vaša služavka!

Drugi put, seća se, bila je zaposlena kuma jednog radnika SIV-a. Preko veze, ali hajde, mislila je Jovanka, neka radi. Ekstra platu je dobila, ništa radila nije. Jednog dana je Jovanka zamolila:"Hajde da nam skuvaš kafu pa da sednemo i odmorimo se". Dobila je neočekivani odgovor:"Šta Vam pada na pamet, pa nisam ja Vaša služavka da Vam kuvam kafu".

Da li su te žene takve po prirodi ili što ih neko uči da budu takve, verovatno nikada nećemo saznati.

Možda zato što je reč o zaista komplikovanom lancu oko Jovanke Broz gde je za grejanje zadužena vojska, za kuću državna zajednica u raspadu a za Jovankinu bezbednost republička policija. I još sijaset službi između. Službe tvrde da Jovanka ima sve brojeve telefona koji su potrebni, da za nekoliko minuta može da dobije kola sa vozačem "ali da su prošla vremena kada kola sa vozačem mogu da stoje ispred njene kuće, samo za nju".

Na Jovankina raspitivanja o mercedesu koji joj je nekada bio dodeljen, o vozaču koga su penzionisali, nadležni kažu: "Pa u penziju mora de se ide" ili "Mercedes je bio star i rashodovan". A kada Jovanka zatraži bilo kakav dokument o tome, u "službi" se nasmeju:"Četiri stotine i nešto ljudi opslužuje nekoliko hiljada, treba da mislimo kako da zbrinemo one koji će još ostati bez posla i sa svim tim brigama sada treba Jovanku pismeno da izveštavamo šta radimo"!

I u dvorištu i u kući, sve se raspada

Svako to može da tumači na ovaj ili onaj način tek - Jovanka Broz prvi put prošle godine nije 4. maja otišla u Kuću cveća da poseti grob svog jedinog muža, na dan njegove smrti. Iz cele bivše Jugoslavije su dolazili ali ne i Jovanka. Danima je posle toga bila tužna i jedva otvorila srce da je to razlog."Nisu mi dali kola", rekla je.

Uspela je, kaže, da dođe do neke sekretarice, jer dalje ne može, koja joj je rekla da je sve u redu sa kolima, da je prenela šefu… I čekala je tog dana da neko dođe po nju. Niko se nije pojavio. "Nemoguće", tvrde "tamo, dalje", u Službi, mada se zapravo ne sećaju da li je Jovanka bila na Titovom grobu ili nije. Pravdaju se time da njoj i penzija stoji u njihovim prostorijama po desetak dana jer ona "neće da se javi na telefon" pa ne mogu ni da je pitaju u čemu je problem ("Neće da se javi kad treba, zove kad hoće", kažu u službi za zajedičke poslove). Kao da ona zna da baš oni zovu pa neće tada se javi. A kuća je velika, nije baš verovatno da Jovanka skakuće po njoj i spremna je svakog trenutka da uzme telefon. Mobilni nema. Zameraju joj što se žali novinarima, političarima (zvala je Žarka Jokanovića, Dragan Šutanovac je bio kod nje - stekla je poverenje u njega, čini se) a tek onima iz bivših jugoslovenskih republika! Drvlje i kamenje na ove što se "brinu" o njoj.

I pored toga "stvarno imamo razumevanja za nju", dodaju u službi.

Prepoznala je krvnika

Neverovatan niz događaja, propusta i "slučajnosti" pritiskaju Jovanku Broz koja mnogo toga pamti. Mislio sam nekada da možda preteruje, da je uplašena bez razloga, da je većina ljudi koji su joj naneli zlo već pokojna, ali izgleda da nije tako. Pre dve godine joj je, tamo, ispred Titovog groba, ruku pružio jedan visoki oficir. Sa svim cinizmom koji je taj pokret nosio sa sobom. Jovanka je okrenula glavu od njega i lagano nastavila svojim putem. U tom čoveku je prepoznala jednog od onih koji su je julske noći 1980. gotovo u spavaćici izbacili na ulicu oduzevši joj sve što je imala.

Bio je zaposlen u Muzeju 25 maj, misli gospođa Broz. I razmišlja, verovatno: ipak su tu, oko mene. Danas, zvaničnici Kuće cveća odbijaju da govore o Jovanki "i celoj toj porodici Broz", kako su rekli kolegi iz slovenačke državne televizije.

Voleli bi da Jovanke više nema. Kad kažu "nezgodna žena" možda misle "nezgodan svedok"? Jer, Brozova udovica pamti stvari iz prošlog veka, ali živi u ovom. Ponekad čita novine, obavezno gleda televiziju (filmove i Dnevnik, uglavnom), krcka hranu koju joj neko donese jednom nedeljno iz kupovine (rodbina ili prijatelji), dobija cveće za Osmi mart i jelku za Novu godinu (od Službe), kad je lepo vreme izađe u dvorište a van njega retko. Ponekad nešto i zapiše. Sa zanimanjem je gledala reportaže o izložbi Titovih satova u Muzeju Jugoslavije.

U prostorijama Saveza ministara SCG su nam pokazali koliko ta služba ozbiljno radi kada su nam predstavili kataloge sa svim slikanim i popisanim predmetima iz dvorskog kompleksa na Dedinju pre nego što se u njega uselio bračni par Aleksandar i Katarina Karađorđević. Sve je tu, istovetno pa na tri mesta se čuva, rekoše. Dokumentacija za sve postoji, dodaše (osim za komisije koje su obilazile kuću gde Jovanka živi, pomislih). Evo, satovi, nastaviše…

- Da, znam, Jovanka je baš pričala o tome, prepoznala je neke - rekoh a da nisam završio rečenicu.

- To su satovi koje je Tito kao državnik dobijao - dobih uveravanja.

- Ali, Jovanka je prepoznala neke svoje, lične satove - nastavio sam.

Posle malo oklevanja, dobio sam potvrdu za to uz nagoveštaj ljudi koje Jovanka smatra najodgovornijim za uslove u kojima sada živi:"Samo da znate, upravo se završava procedura oko popisivanja tih satova i biće joj vraćeno ono što je njeno, samo zahvaljujući nama. A ona to ne mora ni da zna".

Stvarno, nije morala. Samo nekoliko dana posle ovog razgovora Muzej je opljačkan a satove (koje je nadgledao samo jedan čuvar) neko je pokrao. Nije odneta samo vredna državna imovina nego i Jovankina, lična za koju je 25 godina trebalo da se utvrdi da je njena.

Izgleda da Jovanka Broz, ipak, ima razloga što ne veruje ljudima.