Одговорност коју носи медицинска професија све чешће је на јавној провери, која је нужна, али је неретко недовољно одмерена и пребојена је емоцијама. Изгледа да је најинтересантнија она слика која се о медицинарима добија на основу скандала. У народној психологији улога доктора важи као посебна, од њега се траже особине које забринути и жучни критичари не захтевају од себе, у свом послу. Неповерење у лекаре је посебан случај неповерења у људе и, најзад, у себе. Пројектујући у лекаре своје сопствене олабављене моралне критеријуме, што иначе представља услов ,,успеха” у немилосрдној либералној утакмици, по принципу ,,рат свих против свију”, потенцијални пацијенти се згражавају од страха. У модерном такмичарском друштву које се актуелно пропагира, људи су суочени, око себе и у себи, са моралним недоследностима које су често предуслов успешности јер, на крају, као у спорту, успех једнога истовремено представља неуспех оног другог. Један од главних утемељивача либерализма у Србији чак је рекао: ,,Коме је до морала, нека иде у цркву”. Но, тако нешто се не прашта докторима.

Указивање на то да су лекари ипак људи (неки од нас су, штавише, у просеку онај одговорнији део популације), те да би се с пуним правом и од припадника других професија морало тражити да буду исто тако одговорни у оквиру свог посла – наилази на оштро противљење. Уочљиво је и то да се традиционално поверење и вредновање лекара неупоредиво више одржало у ,,нижим” слојевима друштва. У оним ,,вишим”, несигурни нарцизам савременог потрошача не може да поднесе свој доживљај изостанка контроле над процесом лечења, тј. добијања лекарских ,,услуга”, а чини му се да ту контролу има када бира друге ,,услуге”. Лекари нису знали да ће се бавити услужном делатношћу. Савремени транзициони потрошач има илузију да иначе свуда може слободно и сигурно да бира, без обзира на то колико је лошег квалитета и преваре неприметно уткано у дотичну робу. Али, у специфичном односу лекар – пацијент ова привидна надмоћ корисника услуга (изражена у трговачкој максими ,,муштерија је увек у праву”) трпи своје очигледно ограничење, и човек губи чак и илузију контроле и моћи, јер не може да влада процесом лечења. Модел постизања сигурности у потрошачком друштву овде заказује и савремени корисник услуга одједном осећа да би сигурност ипак требало потражити у нечем што је тако ,,застарело”, као морал, поверење и одговорност. Због тога је често последњи, уплашени, аргумент: ,,али, лекари су положили (прекршили) Хипократову заклетву”.

Друштвена штета и несрећа се може учинити на небројено много начина и, ако би то помогло, неку заклетву би требало да положи и пилот авиона, архитекта, економиста, правник, банкар, тајкун, пијачни продавац, аутомеханичар, пијани возач, трговац, послодавац, родитељ и тако редом. Резултати њихових пропуста често завршавају код лекара као повреде, акутна и хронична тровања, последице стреса и сиромаштва, телесне и психосоматске болести, депресија, болести зависности, породично насиље и занемаривање итд. Инсистирање на моралној одговорности оних који су последња карика ланцу, често представља скидање одговорности са свих осталих. Проблем у Хипократовој заклетви је у томе што она, у уобичајеној употреби, не служи афирмацији унутрашњег, аутономног морала код лекара, између осталог и зато што, ако постоји обавеза полагања те моралне заклетве, онда то представља дрвено гвожђе. Она је, напротив, инструмент спољашње, хетерономне принуде друштва, да би се омогућила ефикаснија контрола привидно моралним инструментима, тамо где престаје моћ уобичајених инструмената либерално-потрошачког друштва. Лекари неће постати моралнији полагањем заклетве (они су, или нису, добри захваљујући пре свега кућном васпитању); само ће њихово прибијање на стуб срама од стране медијских скандал-мајстора бити ефикасније, а уплашено трагање за сигурношћу од стране пацијената, психолошки економичније.

Неуропсихијатар