На први поглед изгледа да постоји општи консензус у погледу потребе за дестигматизацијом психијатријских пацијената, у оквиру популарне борбе за права посебних друштвених група. Стигма је реч која у овом контексту значи лош знак, негативно вредносно обележје, нешто што врши издвајање и угрожавање достојанства и права оних стигматизованих, у овом случају особа са психијатријским проблемима.

Колико је овај процес стигматизације некад неприметан показује уобичајена пресуда, наводна врхунска сигурност у дефиницији, тачка на „и” за одређење некога ко пије: „он је лечени алкохоличар”; као да је боље бити нелечени алкохоличар. Наравно, ствар је у нечем другом: чињеница да је неко лечен, односно оверен, стигматизован као психијатријски пацијент, требало би да буде уверљивији доказ постојања проблема од самог пијења.

Повремено се, као у таласима, јављају на ову тему лекари, посебно психијатри, медицински званичници, политичари, припадници невладиних организација, случајни пролазници, сами пацијенти, и они други, сви наравно потпомогнути медијском пажњом. У ставовима свих наведених и ненаведених говорника постоји толики степен слагања у томе да је стигматизација недозвољена, да то изазива сумњу: против кога се онда борба за дестигматизацију води, ако се сви слажу да су психијатријски пацијенти равноправни, неки од нас, са истим потребама и правима као и сви други, да се не смеју етикетирати, изопштавати, присиљавати на лечење, контролисати, ускраћивати у потребама, окривљавати, прогањати, прозивати, понижавати, вређати у складу са дијагнозом, дискриминисати, итд. Заједнички именитељ ових захтева јесте одустајање од додатне друштвене контроле над психијатријским болесником.

Наведена идилична слика општих прокламација нестаје када ствари крену наопако, у неком посебном случају, и показује се колико стигматизација може да буде скривена и посредна, а не само очигледна и груба. Често се дешава да страх и одбојност према душевно поремећенима исплива ненамерно, када се људи суоче са својом психолошком потребом да злочин објасне психијатријским поремећајем, по принципу „зна се” ко је (која друштвена група) крив (за крађу у аутобусу) из филма „Ко то тамо пева”.

У последње време били смо, нажалост као и често раније, сведоци ужасних злочина, силовања и убиства девојчице, убиства младића од стране вршњака, насиља у породици... Танка копрена толеранције према душевном поремећају одмах спада, и ствар се непосредно психијатризује, односно злочин се објашњава душевном болешћу. Интервјуишу се комшије злочинца, који се одједном, по принципу накнадне памети, присећају да се он одавно чудно понашао, а објашњење за злочин проналазе у томе да је некада раније краће психијатријски лечен и чуде се како то да није био под ефикаснијим „надзором” стручњака, наравно психијатара.

Све и да се ради о психијатријском проблему, ретко се поставља питање како је могуће спровести овај појачани надзор, ко је имао право да то ради и на који начин, уколико се истовремено прихвате прокламације о правима психијатријских пацијената. И они који уопштено заступају либералне ставове о душевном поремећају, одједном у конкретном случају, суочени са сопственим страховима, одустају од тога, и захтевају додатну контролу психијатара. Постоји и ублажена верзија овог захтева, која иде на потребу предвиђања криминалног и насилног понашања: психијатрима се приписује недовољан ниво стручности уколико не могу да дају такву прогнозу, заборављајући да то није увек могуће ни у наукама од којих би се очекивала много већа егзактност, на пример, о питању какво ће време бити сутра. Стигматизација психијатријских пацијената на тај начин неретко води стигматизацији психијатара.

Не постоје никакви докази да психијатријски пацијенти у целини чешће чине криминална дела, да су више склони злочину и насиљу. Вероватно је управо обрнуто, уколико се пацијентима сматрају они који се добровољно јављају психијатру; уколико не, како превазићи ограничење да је присилно лечење могуће само под условом да неко непосредно, актуелно, угрожава себе или другога?

Свакако да постоје недела чији починилац сигурно није нормалан, у ширем смислу те речи, а који у психијатрији обухвата и категорију поремећаја личности. Породица, комшије и мештани који су сведоци упадљивог и насилног понашања не би требало да скидају своју одговорност пребацујући је на душевни поремећај. Друштвена самозаштита је легитимна, и не треба да буде сведена на професионализовану службу.

Морала би се избећи замена теза и хипокризија, која произлази из међусобно супротстављених порука које друштво шаље на исту тему: с једне стране, са угодне дистанце општих ставова, заступање модерних ставова о дестигматизацији; са друге, захтеви за повећаном контролом психијатријског пацијента. У најмању руку, требало би избећи ишчуђавање, у необавезним медијским разговорима, над тим како ова природна супротност већ до сада није на „једноставан” начин решена.

Неуропсихијатар