Koliko ste puta čuli izraz „evropski standardi”? Postao je neka vrsta lozinke koja može da se upotrebi kako bi se istaklo sopstveno političko opredeljenje, ali može da se koristi umesto argumenta, kao u slučaju kada evroentuzijasti žele da se zaklone iza evropskog porekla nekog rešenja koje zastupaju, a u prilog kojeg ne mogu da navedu ništa osim njegovog (geografskog) porekla.

Naravno, cinici bi rekli da smo evropske standarde komunikacije zvaničnika sa javnošću spoznali tokom obraćanja evropskog diplomate novinaru prilikom njegove posete južnoj srpskoj pokrajini. Fundamentalno nevaspitanje visokog zvaničnika zemlje koja je među osnivačima današnje EU, međutim, daleko je manji problem od toga što se evropski standardi u Srbiju unose na često pogrešan, pa i kontraproduktivan način.

Na primer, Zakon o socijalnom stanovanju predviđa da na socijalno stanovanje imaju pravo sva „ona domaćinstva koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima”. Pa šta je to sporno? Pa to se upravo na taj način definiše u evropskim zemljama. „To je, molim vas, evropski standard!” Sporno je nekoliko stvari. Prvo, ne kaže se kakav stan. Samim tim, neko ko pod tržišnim uslovima ne može da obezbedi onaj stan na koji se nameračio (jedno 200 kvadrata na centralnoj beogradskoj lokaciji, na primer) može da stane u red za socijalno stanovanje. „Podrazumeva se da to ne može da se dogodi”, kažu evroentuzijasti. Ja bih, međutim, voleo nešto jaču garanciju. Pogotovo u Srbiji gde je uobičajeno da se formulacija „ne mogu da obezbede stan” čita jedino kao „ne mogu da budu vlasnici stana”. „Ukoliko nisam vlasnik stana, nemam rešeno stambeno pitanje!” „Neću, valjda, da budem podstanar!” I to nije ništa čudno u zemlji u kojoj više od 85 odsto stanova nastanjuju njihovi vlasnici. Drugo, kada se ovaj član zakona posmatra u kontekstu ostalih članova jasno je da na socijalno stanovanje imaju pravo svi oni koji nemaju „rešene stambene potrebe”: i siromašni, i invalidi, i bolesni, i domaćinstava sa velikim brojem članova, i samačka domaćinstva, i ranjivi, i belci i crnci... dopišite sami.

I kada je predložena alternativna koncepcija da na socijalno stanovanje imaju pravo samo i isključivo siromašni koji nemaju rešen stambeni problem, onda su na scenu stupili evropski standardi. „U Evropi to nije tako!” „U Holandiji 35 odsto stambenog fonda spada u socijalno stanovanje!” „Beč ima jako dobro rešenje!”. Odlično, zahvaljujući navijačkoj grupi „Srbija do Brisela”, sada postoji zakonska obaveza koja je takve prirode da na njih treba potrošiti negde oko pola republičkog budžeta. A dostupne su najviše četiri milijarde dinara godišnje. I sada će izvršna vlast, koja treba da realizuje zamisli iz ovog zakona, morati da se bavi političkom ekvilibristikom tipa ogromne (zakonske) obaveze, s jedne strane, i veoma ograničenih raspoloživih sredstava, s druge.

I to je sve posledica nepromišljenog prihvatanja evropskih standarda, u vreme kada to niko od nas ne traži, već se samo insistira na „dobrosusedskim odnosima”. I gde leži uzrok tome? Mislim da se on može naći u veoma rasprostranjenom uverenju da onog trenutka kada budemo uveli evropske standarde (EU15), pravo s neba će da padne evropski (životni) standard (takođe EU15). Ne samo to, nego da je takav standard preduslov da bilo šta uradimo! Sećam se jednog carinskog službenika koji je na jednoj konferenciji pre nekoliko godina rekao: „Obezbedite prvo vi nama evropske plate, pa ćete onda imati i evropsku produktivnost!”.

Uzročno-posledična veza ne ide u tom smeru – upravo su evropske plate posledica evropske produktivnosti. A evropska produktivnost je posledica ogromnog uloženog rada i napora. Najbogatije evropske zemlje su pre šezdesetak godina bile razorene i siromašne. I imale su malu javnu potrošnju, jer su se pridržavale elementarnog pravila da prvo nešto treba da se stvori da bi se raspodelilo. Mislim da je najbolji simbol Evrope tog vremena belgijski konj: velika, vredna i mirna životinja, koja svoj večernji obrok zarađuje preko dana na njivi. To što su danas ti konji turističke atrakcije, dok planduju ispred restorana u belgijskim predgrađima, nije simbol Evrope koji je za nas relevantan. Barem ne još nekoliko decenija.

Dakle, u cilju dostizanja evropskog životnog standarda za Srbiju je najpreče da prihvati uobičajen evropski standard življenja: da ujutro odmoran krećeš na posao, da se kasno uveče umoran vraćaš s posla, a da ono što zaradiš sa porodicom trošiš za vikend. Vrlo jednostavno!