Колико сте пута чули израз „европски стандарди”? Постао је нека врста лозинке која може да се употреби како би се истакло сопствено политичко опредељење, али може да се користи уместо аргумента, као у случају када евроентузијасти желе да се заклоне иза европског порекла неког решења које заступају, а у прилог којег не могу да наведу ништа осим његовог (географског) порекла.

Наравно, циници би рекли да смо европске стандарде комуникације званичника са јавношћу спознали током обраћања европског дипломате новинару приликом његове посете јужној српској покрајини. Фундаментално неваспитање високог званичника земље која је међу оснивачима данашње ЕУ, међутим, далеко је мањи проблем од тога што се европски стандарди у Србију уносе на често погрешан, па и контрапродуктиван начин.

На пример, Закон о социјалном становању предвиђа да на социјално становање имају право сва „она домаћинства која из социјалних, економских и других разлога не могу да обезбеде стан по тржишним условима”. Па шта је то спорно? Па то се управо на тај начин дефинише у европским земљама. „То је, молим вас, европски стандард!” Спорно је неколико ствари. Прво, не каже се какав стан. Самим тим, неко ко под тржишним условима не може да обезбеди онај стан на који се намерачио (једно 200 квадрата на централној београдској локацији, на пример) може да стане у ред за социјално становање. „Подразумева се да то не може да се догоди”, кажу евроентузијасти. Ја бих, међутим, волео нешто јачу гаранцију. Поготово у Србији где је уобичајено да се формулација „не могу да обезбеде стан” чита једино као „не могу да буду власници стана”. „Уколико нисам власник стана, немам решено стамбено питање!” „Нећу, ваљда, да будем подстанар!” И то није ништа чудно у земљи у којој више од 85 одсто станова настањују њихови власници. Друго, када се овај члан закона посматра у контексту осталих чланова јасно је да на социјално становање имају право сви они који немају „решене стамбене потребе”: и сиромашни, и инвалиди, и болесни, и домаћинстава са великим бројем чланова, и самачка домаћинства, и рањиви, и белци и црнци... допишите сами.

И када је предложена алтернативна концепција да на социјално становање имају право само и искључиво сиромашни који немају решен стамбени проблем, онда су на сцену ступили европски стандарди. „У Европи то није тако!” „У Холандији 35 одсто стамбеног фонда спада у социјално становање!” „Беч има јако добро решење!”. Одлично, захваљујући навијачкој групи „Србија до Брисела”, сада постоји законска обавеза која је такве природе да на њих треба потрошити негде око пола републичког буџета. А доступне су највише четири милијарде динара годишње. И сада ће извршна власт, која треба да реализује замисли из овог закона, морати да се бави политичком еквилибристиком типа огромне (законске) обавезе, с једне стране, и веома ограничених расположивих средстава, с друге.

И то је све последица непромишљеног прихватања европских стандарда, у време када то нико од нас не тражи, већ се само инсистира на „добросуседским односима”. И где лежи узрок томе? Мислим да се он може наћи у веома распрострањеном уверењу да оног тренутка када будемо увели европске стандарде (ЕУ15), право с неба ће да падне европски (животни) стандард (такође ЕУ15). Не само то, него да је такав стандард предуслов да било шта урадимо! Сећам се једног царинског службеника који је на једној конференцији пре неколико година рекао: „Обезбедите прво ви нама европске плате, па ћете онда имати и европску продуктивност!”.

Узрочно-последична веза не иде у том смеру – управо су европске плате последица европске продуктивности. А европска продуктивност је последица огромног уложеног рада и напора. Најбогатије европске земље су пре шездесетак година биле разорене и сиромашне. И имале су малу јавну потрошњу, јер су се придржавале елементарног правила да прво нешто треба да се створи да би се расподелило. Мислим да је најбољи симбол Европе тог времена белгијски коњ: велика, вредна и мирна животиња, која свој вечерњи оброк зарађује преко дана на њиви. То што су данас ти коњи туристичке атракције, док пландују испред ресторана у белгијским предграђима, није симбол Европе који је за нас релевантан. Барем не још неколико деценија.

Дакле, у циљу достизања европског животног стандарда за Србију је најпрече да прихвати уобичајен европски стандард живљења: да ујутро одморан крећеш на посао, да се касно увече уморан враћаш с посла, а да оно што зарадиш са породицом трошиш за викенд. Врло једноставно!