Čitam u novinama da je neko iz vrha (onog vrha) izjavio da jedan od navodnih kandidata za guvernera NBS neće dobiti političku podršku zbog toga što je „težak za saradnju”! Za neupućene: guverner centralne banke treba da bude težak za saradnju! To demonstrira nezavisnost te banke.

No, nećemo o ljudima, već o politikama. Na primer, o politici deviznog kursa koju će da sprovodi novi guverner ili možda kolektivni guverner oličen u novom svemogućem savetu NBS koji se sve više zagovara. I dalje mislim da su lični razlozi za ostavku bili delimičnou vezi i sa često izrečenim retoričkim pitanjem „Šta misli taj Jelašić?”. Ko je postavljao to pitanje? Uglavnom oni čije su kreditne obaveze u evrima, a prihodi iz kojih ih servisiraju u dinarima. Ne samo da su njihovi prihodi u dinarima opali, nego, usled klizanja dinara, sve veći deo tih prihoda odlazi na servisiranje obaveza. Na primer, to su oni koji su investirali u tržišne centre, šoping-molove, stambene i poslovne nekretnine, advertajzment poslove (valjda se to tako zove) i tome slično. Pa još kada se u tim molovima prodaje strana roba, koja stalno poskupljuje u dinarima (dinar depresira), opada tražnja za njom, pa se umanjuje i ukupan prihod. Razumem ja one koji imaju te probleme, ali treba reći jasno i glasno da je klizanje dinara u odnosu na evro najznačajnije prilagođavanje koje se dogodilo Srbiji u mandatu ove vlade.

Upravo tako, koje nam se dogodilo, budući da domaća vlast i domaće biračko telo očigledno nisu spremni za bilo kakva prilagođavanja i restrukturiranja. To klizanje je dobra stvar. Da nije bilo njega, Srbija bi zapala u još veću recesiju i u još teže makroekonomske probleme. Drastična depresijacija nacionalne valute u Poljskoj i Rumuniji pomogla je privredama ovih zemalja sa se izbore sa krizom, a Poljskoj da obezbedi čak i rast u kriznoj godini.

Šta preostaje novom guverneru? Da vodi politiku fleksibilnog kursa i da pusti da dinar klizi kako bi se srpska privreda u dubokim spoljnim deficitima i dalje prilagođavala. Bilo je i ideja o fiksnom kursu, uz licitiranje koliki bi trebalo da bude. Najzanimljivija je, međutim, ideja o jednostranom uvođenju evra. Tu ideju zastupaju ljudi koji se razumeju u stvari koje govore. Nadalje, postoje brojni dobri efekti takvog poteza. Kao i uvek u slučaju ekonomske politike, postavlja se pitanje balansa između dobrih i loših efekata.

Mislim da bi najpogubniji efekat evroizacije bilo eliminisanje mogućnosti prilagođavanja putem depresijacije nacionalne valute. Razmislite o tome koliko su klizanjem dinara u poslednjem kvartalu prošle godine u realnom iznosu umanjenje plate i penzije, koliko je umanjena potrošnja i u kojoj meri se prilagodila mogućnostima. Ukoliko bi se uveo evro, onda bi prilagođavanja morala da se obave u nominalnim iznosima. U prevodu na srpski, onda bi vlast morala da donese političku odluku (otelotvorenu u nekom zakonu) da se penzije i plate u javnom sektoru umanje za 15-20 odsto, da se subvencije za sve ono što se subvencioniše takođe umanje u tom iznosu. Da li tako nešto možete da zamislite u Srbiji? Ja ne.

Ne samo zbog onih koji su trenutno na vlasti. Već i zbog dominantne političke kulture u Srbiji danas, u kojoj se birači samo pitaju šta država može da učini za njih i ništa ih drugo ne interesuje. A demografija i vera u svemoguću državu nama su doneli toliko onih kojima je jedini prihod iz državnog budžeta, ili drugih državnih fondova (penzioneri i zaposleni u javnom sektoru), da se tu u sledećoj deceniji ne može nešto bitno promeniti. I zbog toga je, sve više to mislim, svejedno ko je na vlasti. Reforma javnog sektora (ne samo privatizacija javnih preduzeća) i sistema penzijskog osiguranja dugoročni je lek za ove bolesti, ali potrebno je da prođe makar decenija dok ne počnu da se dobijaju rezultati. Pod uslovom da se sa time krene u sledeći ponedeljak! Do tada, ostaje mogućnost prilagođavanja putem depresijacije dinara.

A upravo zbog toga što nije mogla da se prilagođava klizanjem nacionalne valute, Grčka je u krizi u kojoj se nalazi i predstoji joj drastičan pad bruto domaćeg proizvoda i još drastičnije umanjenje potrošnje (naročito javne). Sve ono što se dešava(lo) na ulicama Atine, posledica je za Grčku neizbežnog „nominalnog prilagođavanja”.

Novi guverner, ma ko on bio, biće izložen jakim pritiscima onih koji ne žele da izgube vlast i onih koji ne žele da izgube svoj profit. Biće potrebno da bude „kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati”. Šteta što Starina Novak nije jedan od kandidata!

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU