Захваљујем госпођи Меркел на онаквој посети. Сматрам да су сада ствари много јасније. Идемо редом.

Прво, Немачка, односно ЕУ не брине о Србији, него о резултатима својих дугогодишњих активности у стварању неодрживих или тешко одрживих држава на западном Балкану. Ти политички пројекти су (од почетка) запали у тешкоће, па је њих потребно стално потпомагати. Босна је и даље исто онолико нестабилна колико је била на почетку, Црна Гора је још и најбоља, мада тамо немају одговор на два питања (ко тамо живи и којим језиком говори), док о њиховој органској „држави” Косову боље и да се не говори. ЕУ сматра да је кључ за решавање свих нерешених, односно неразрешивих проблема у Београду и да је утицај, односно притисак на Београд чаробни штапић, после чије примене ће сви (осим Србије) бити срећни и задовољни.

Због чега је то тако? Између осталог због тога што је Србија показала изузетно високи ниво политичке стабилности, какав не постоји у региону. Србији је отет значајан део њене територије, а шта се догодило? Ништа! Од проглашења те независности Србија је добила владу која ће „изгурати” цео мандат. Патриотске странке нису успеле да освоје власт, а неке су се и распале, приближавање ЕУ на политичком плану је настављено и убрзано. Закључак Запада: Србија је стабилна земља, способна да амортизује притиске и ударце, што значи да смо сигурни када је притискамо и ударамо. А велики број Срба на подручјима неодрживих и сличних „држава” отвара привид да Београд, тј. српске власти на њих могу одлучујуће да делују. Дакле, Србија за ЕУ сама по себи уопште није битна. Постала је жртва сопственог успеха – треба да будеш кљакав да би ти помагали.

Друго, такав садржај односа према Србији неминовно је утицао на форму. Ангела Меркел је у Србију дошла као да је директорка корпорације чијa локална подружница бележи пад продаје и то мора да се среди. Током њене кратке посете (журила жена на авион за Берлин, онај у 15.00) нити једним гестом није исказала поштовање према земљи домаћину, нити се на било који начин обратила народу те земље (интервју водећим новинама или националној телевизији, на пример), већ само политичарима (управи локалне подружнице). Нешто мало срдачности било је једино у контактима са стипендистима, које канцеларка, рекао бих, у културном смислу, већ посматра као Немце. Њена посета ме подсетила на време када је у Србију долазио Ричард Холбрук. Ипак, разлика не може да буде већа. Ангела Меркел је прва политичка личност најснажније земље ЕУ, са којом Србија има дугогодишње снажне привредне везе, културне везе које трају вековима, историје су нам повезане и у њиховом болном делу, у којој живи велики број Срба. А све се, холбруковски, свело на корпорацију.

Треће, европски политичари више не верују домаћим у погледу озбиљности којом примају изречена упозорења, захтеве или претње. То је последица снажне тенденције да се на домаћој политичкој сцени све користи за политички маркетинг. Да су она три услова саопштена само у четири ока, већ би се сутра у домаћој штампи појавили наслови у којима би се видела само „европска будућност Србије” и потврдила исправност стратегије „И Европа и Косово”. Мало им је у Европи прекипело на том плану, па отуда онаква непријатна конференција за новинаре – да се предупреде маркетиншки експерти.

Четврто, ова посета није била добро припремљена и то не само са наше, већ и са немачке стране. Не бих о нашима. Али можда ће се неко у Берлину замислити над ситуацијом у којој се обнародују три услова за које се може претпоставити да су тешко прихватљива за домаћина, па се онда каже да су то потребни услови за добијање статуса кандидата. Не верујем да је у интересу Берлина, односно ЕУ, да Србија не добије статус кандидата, будући да онда нема неки нарочити разлог да завршава послове у региону, а домаће власти су веома хладно одреаговале, нарочито на трећу тачку ултиматума („паралелне институције”). Не верујем да ће Србија испунити све услове, а онда ће се за Меркелову отворити дилема: да ли да блокира кандидатуру Србије (што би била политичка штета за ЕУ, односно Немачку) или да се покаже да њене претње нису веродостојне? Ароганција никада није добар савезник.

Него, уколико ова посета подстакне српску политичку елиту да почне да се бави садржајем, да осмишљава стратегије са јасним циљевима и одговарајућим механизмима и да се мане политичког маркетинга као главне преокупације, лично ћу Ангели Меркел захвалити у плаћеном огласу у „Политици”. На целој страници!