Техеран – Оставио сам Иран пре три деценије у ишчекивању одговора на питање шта ће бити са јединственим пројектом ајатолаха Хомеинија. Исламска револуција исказала је од тада енергију иранске нације и учврстила се.

Данас напуштам Иран питајући се шта ће бити са жељама растућег броја оних који и даље верују да је начин усмеравања те енергије прописао Алах, али су против апсолутистичке моћи шиитских џамија.

Нико овде не оспорава темеље „религиозне демократије”. И највећи критичари не помишљају на неку нову револуцију, што не значи да се реализација Хомеинијевих визија из 1979. све гласније не преиспитује.

„Интелектуалци и свештенство били су уједињени око онога што нисмо желели (шаха Резу Пахлавија), али нисмо се сложили око тога шта желимо”, процењује сада Ибрахим Јазди, један од најближих Хомеинијевих сарадника из времена емиграције у Француској који је касније пао у немилост, као и многи либерални интелектуалци којима се ајатолах окружио у првим данима.

„Разлике су се појавиле одмах, а главно питање била је демократија. Сматрали смо да су демократија и слобода део ислама, али било је оних међу свештенством који су сматрали да је то неспојиво.”

Око 180.000 „руханија” тада је превагнуло. Како је дебата о реформама уклоњена од јавности и затрпана од државних медија, препуштена је дисидентима – уз ризик да буду хапшени.

Требало је да прође доста времена, све до 1997, када су се током „Техеранског пролећа” огласили први реформисти. Њиховог лидера Мохамеда Хатамија народ је здушно изабрао за председника на платформи обећања о владавини права, чистих избора и детанта са Западом. Бојкотован и блокиран од Хомеинијевог наследника, врховног вође ајатолаха Али Хамнеија, од моћног Савета чувара револуције и од Револуционарне гарде Хатами током два мандата није успео да кроз „дијалог цивилизација” поправи односе са Западом нити да озбиљније либерализује унутрашњи живот.

Неуспех реформиста довео је на власт радикалног популисту Махмуда Ахмадинежада који је својом економском политиком угрозио приходе од нафте, а својим борбеним изјавама иритирао колективну меморију Запада подсећајући га на конзервативне тенденције исламске револуције. Сукоб због иранског нуклеарног програма изузетно се заоштрио.

Ако су неоствареним обећањима револуције највише разочарани они који су јој присуствовали, економски проблеми највише брину оне који 1979. нису били рођени. Нова генерација је и овде прагматична.

Иран је млада 70-милионска нација: половина становника млађа је од 25 година. Сваким новим даном они од својих лидера траже све више. По широким булеварима Техерана и пространим парковима тумарају деца револуције очекујући посао како би се остварила обећања која су им дата пре три деценије. Око 200.000 студената годишње напушта Иран.

Ахмадинежад, бивши градоначелник Техерана, све је чешће на удару због слабих економских резултата. Највише му пребацују расипање нафтних прихода, незапосленост и инфлацију од близу 30 одсто, какву Иран није доживео годинама.

Што не значи да је владајућа елита – у којој упркос председника, премијера и 290 посланика Меџлиса неприкосновену власт има ајатолах Хамнеи – поштеђена критика због недостатка демократије.

„И 30 година после револуције неки уважени људи су у затворима, јер су говорили шта мисле, док су студенти под сталном присмотром јер траже више слобода и правде”, каже ми млади Камјар, који ради у продавници компјутера. „Зар то није у супротности са циљевима револуције?”

Носталгија за данима реформи није прошла. Чињеница да срећем људе који страном новинару отворено говоре да су конзервативци од народа „украли” револуцију зарад сопствених интереса говори да се степен слобода постепено увећава.

Чињеница да ти људи не кажу пуно име или не желе да се оно уопште помене говори о томе да су промене преспоре и недовољне. Велики ајатолах Хосеин али Монтазери је у кућном притвору јер је владајућу религиозну елиту упоредио са режимом свргнутог шаха.

Они жељни слабљења исламских рестрикција, изласка из санкција и изолације и позитивних одговора на позиве на дијалог Барака Обаме поново желе да пробају са Хатамијем. Најлибералнијег председника исламске револуције позвали су да се кандидује за председничке изборе 12. јуна. Прихватио је.

Поново предстоји оштар дуел између конзервативаца, „привржених принципима”, и реформиста чији би гласови у старту могли да се разбију јер је сем Хатамија кандидатуру најавио и бивши председник парламента Мехди Каруби.

Хатами тражи промене кроз слободне изборе. Страхује да би могла да се понови ситуација са локалних избора 2008. када је Савет чувара дисквалификовао стотине реформистичких кандидата.

Изолација и економски проблеми Хатамију иду наруку. Ахмадинежад то зна. Послао је честитку Обами и изразио спремност да под одређеним условима уђе у дијалог са Америком. Пажљиво планира неке економске потезе који би му уочи избора донели популарност.

Између Ахмадинежада и Хатамија су „прагматски конзервативци”, лојални ајатолаху Хамнеију, али критични према актуелном председнику.

Битка се заоштрава. Најављује се и насиље. Најутицајнији прорежимски лист „Кејхан” отворено упозорава Хатамија да ризикује да буде убијен попут Беназир Буто у Пакистану 2007.

Уз овакве претње бледе речи једног од најутицајнијих идеолога исламске револуције професора Хамида Парсанија чија је књига „Битка и пад” преведена и на српски: „Демократија је духовна дужност верника. Нетрпељивост према другом мишљењу је верски прекршај”.

Шах Реза волео је да га зову Алахова сенка. Потценио је Алахове људе. Да се не понови да Алахови људи који данас воде Иран потцене сенку људи.

Остављам ову велику земљу на старту озбиљне политичке трке чији ће исход утицати на развој догађаја у ширем региону. Некадашња Персија је, и под влашћу ајатолаха, постала моћна сила.