После година летаргије која је попут газе прекривала ране рата, у Босни је неизбежно отворено питање свих питања – реконструкција уговора из Дејтона, а од одговора зависи не само будућност једног дубоко подељеног друштва, већ и стабилност читавог региона.

Може ли Босна да се избори са изазовима који је притискају? Позиције су ушанчене. Медији су у функцији распиривања патриотизма. Школе су подељене. Међусобно неповерење је огромно.

Боравио сам недавно у Сарајеву. На први поглед изгледа као да је народ научио да тавори с кризом. Али, не треба превише разгртати по површини испод које андрићевски, као зла коб, пузи страх: хоће ли бити „другог полувремена”, наставка крвавог ратног пира? Да ли ће Сарајево 2014. – када буде обележавана 100. годишњица избијања Првог светског рата – бити главни град Босне и Херцеговине?

Босна је у хаосу. Док шетам улицом Зелених беретки, где је смештен хотел „Европа”, питам се како је могуће говорити о мултинационалности и мултикултуралности. Хрвати би да ојачају своју позицију. Срби инсистирају на праву на самоопредељење. Бошњаци на то побесне сматрајући да босански Срби не смеју државом да буду награђени за почињене злочине. Европа тврди да неће – Косово је изузетак. Срби понављају да није.

Четрнаест година од краја рата, у коме су сви ратовали против свих, Болесник с Миљацке је и даље на операционом столу око кога се врзмају међународни доктори обезбеђујући трансфузије и бајпасеве, али без стратегије лечења.

Осећа се радијација Дејтона, на брзину искованог споразума о завршетку рата коме недостају тоне балканске историје и сложених етничких мапа. Идеја о подели на два ентитета била је краткорочно практична, али дугорочно проблематична: већи, муслиманско-хрватска федерација, требало је да буде фокус националног уједињења коме би се Република Српска придружила.

То се није догодило. Сарајево није постало главни град свих становника Босне, како су дејтонски мировњаци мислили. Претворено је у готово искључив муслимански ентитет. Са улицом Зелених беретки шарм раје давно је загубљен.

Претпоставити да оваква Босна сама може да избори просперитетну будућност опасна је илузија. Заиста је тешко замислити да Босна као самоодржива земља сама иде ка ЕУ. Ко онда, и како, може да помогне?

Међународна заједница, колонијална сила БиХ, не жели да призна да је пројекат мултиетичности доживео фијаско, али је решена да од Босне направи државу коју би „шок интеграцијом” убацила у ЕУ и НАТО – панацеје балканских омраза. Обећава се убрзање пута у ЕУ.

Када говоре о уставним променама, на западу не оспоравају кључне елементе Дејтона, попут неповредивости структуре два ентитета, али кажу да Дејтон треба дотерати како би Босна могла да испуни обавезе чланства у ЕУ и НАТО.

Показује се, међутим, да је прекомпозиција Дејтона, у оквиру уставних реформи, врашки тежак посао. Промене су могуће само ако добију консензус свих актера. А они, босански политичари, не могу да се договоре ни око менија за ручак на састанцима у Бутмиру.

Више у нади а мање с реалним очекивањима, босанским лидерима одређивани су рокови да превладају разлике. Позив на реформе и даље је блокиран. Бошњаци траже јачање централне власти, Срби и Хрвати су против.

Из Бањалуке упозоравају да неће дозволити промене које ће укинути дејтонски идентитет Републике Српске. У Федерацији тврде да РС свесно игнорише Сарајево окрећући се Београду. Милорад Додик, подсећају, не навија за фудбалску репрезентацију БиХ, већ Србије. Фудбал је недавно, у Широком Бријегу, разоткрио какви су односи Бошњака и Хрвата. И тако укруг.

Америка и ЕУ су до сада контролисале тензију преко високог представника у Сарајеву, моћног протектора који може да поништи локалне одлуке. Свесни да је укидање протектората једини начин да се Босна претвори у независну земљу, у Бриселу размишљају да губернатору ограниче ауторитет.

Американци су против. Страхују од радикалних потеза, највише од Додика који брани право на референдум – што запад чита као припрему за отцепљење. „Пре само годину дана разговарали смо о кретању према интеграцији”, изјавио је у септембру амерички сенатор Бенџамин Кардин. „Сада разговарамо о покушају спасавања нације.”

Тужна је чињеница да и после 14 година од завршетка рата Босни треба толика подршка и помоћ споља. Колико је ситуација заиста лоша?

Босна несумњиво улази у неизвесну будућност. Бошњаци траже да им запад помогне, да интервенише. Опасност „стратегије спасавања” је у томе што ће Босна бити још зависнија, што ће постати протекторат у пуном смислу те речи, што ће се чекови и даље потписивати напољу – а не независна БиХ спремна за ЕУ и НАТО, како се на западу надају. Бриселу не требају колоније.

Унитарна Босна је фикција. Два ентитета су реалност и Европа би боље учинила да се мане магловитих обећања о „интервенцијама” на страни Бошњака. Нема места страху: независност Републике Српске у овом тренутку нико не би подржао. Чак ни Београд.

Отежавајућу околност на путу договора представљају себични локални политичари који су свој посао претворили у уносно занимање. Тим уносније јер чекови стижу са запада. Недавно истраживање „Галупа” показује да већина становника у БиХ чак верује да њихови лидери и нису заинтересовани за увођење земље у Европску унију.

Деморализација Балкана може да буде веома опасна. Одлагање пријема кандидата у ЕУ регрутује снаге прошлости. Чим Брисел успори динамику проширења, Балканом почну да круже авети прошлости. Када Европа застане, Балкан проклизава у национализам, враћа се нерашчишћеним рачунима прошлости. Тако и Босна.

Ратификација Лисабонског уговора отклонила је последње институционалне препреке будућем проширењу Уније. Укидање виза грађанима Србије, Црне Горе и Македоније је добар знак. Као и повратак на власт Георгија Папандреуа, великог ентузијасте интеграције Балкана у ЕУ.

Судбина Босне директно задире у безбедност Балкана и Европе. Не бива да се епицентар урушава а да околина напредује. Босни је неопходан нов подстицај да истраје на путу евроатлантских интеграција.

Сада или никада. Покретањем преговора у Бутмиру, без обзира на то што резултата нема, међународна заједница је показала да је спремна за велико спремање Балкана како би овај кутак Европе скинула с дневног реда, како би Балкан престао вечито да се тресе. Да би простор на коме се срећу исток и запад и велике светске религије коначно успео да савлада етничке, верске и међунационалне тензије.

У супротном, сачуваће се статус кво. Стање које Босни прети „другим полувременом” а читавом Балкану нестабилношћу која се неизбежно преноси континентом. Као и августа 1914.