Балкански хард диск

Исказујући елементарни недостатак општедржавног – подвлачим државног а не партијског интереса – чиновници кабинета Бориса Тадића уредно су избрисали све што је стајало у меморији њихових компјутера, укључујући контакте по свету, мејлинг листе чак и меморандуме с грбом председника Србије.

Систематски су очистили хард дискове само да би чиновници председничког кабинета Томислава Николића морали да крену – од нуле.

Али, ако му је ускраћена компјутерска меморије, нови станар Андрићевог венца показао је у кратком времену од изборне победе 20. маја да нема проблем са личном меморијом која се тиче времена балканских ратних вихора.

Изјављујући да је Вуковар „српски град“ и да „у Сребреници није било геноцида“ нови председник у старту је разочарао оне који од њега очекују да се уверљиво дистанцира од тамне прошлости и истовремено потврдио страхове оних који не верују његовом „европском просветљењу“.

Тако је муњевито забринуо Загреб, Сарајево, Брисел и Вашингтон доприносећи да лидери региона игноришу сутрашњу церемонију инаугурације у Београду.

Нема сумње, најављено је већ, Николићу ће у Бриселу 14. јуна бити јасно дато до знања да је у Сребреници почињен геноцид, како пише у пресуди Хашког трибунала. Нема прекрајања историје.

То Николићу даје за право да упита: зашто мене сада критикујете када се реч геноцид не помиње у резолуцији српске скупштине из марта 2010? Како сте успешно сарађивали са Тадићем када ни он није говорио о геноциду?

Могуће да са тако и одбрани, али тиме ће, као и многи пре њега, начинити озбиљну штету Србији: поново ће је спречити да се једном, за сва времена, суочи са мрачним секвенцама прошлости. То је суштина проблема.

Да ли ће Ратко Младић у нашем памћењу остати по снимку од 12. јула 1995. када, засуканих рукава летње униформе, подиже чашу и наздравља знајући да су његови војници већ побили 8.000 бошњачких мушкараца – да бисмо га славили као хероја?

Или ћемо памтити већ оронулог човека са бејзбол капом на глави који вуче ногу у тренутку хапшења – да би га сажаљевали?

Или ћемо меморију ускладити са оптужницом генералу који је командовао највећим злочином у Европи почињеним после Другог рата?

Чињеница је да значајан део српске јавности – коју је Николић неко време сасвим добро репрезентовао – неспремна да се суочи са болним истинама, са рушењем лажних митова о лажним херојима који су – више од тајкуна или економских врачева – допринели да је Србија ту где је данас.

Како је могуће да све више људи покушава да олиста своје генеолошко стабло трагајући за прецима, а истовремено жели да затвори очи пред догађајима из њиховог живота?

Јавност је умногоме неспремна на истину зато што су многи посланици и политичари избегавали да им кажу шта се негде заиста догађало. Поклекли су пред популистичким изазовом а да претходно нису ни покушали да народ заштите од погубне радијације национализма, шовинизма, идеја Велике Србије, етничке или верске супериорности.

Зато је сада све компликованије. Тест храбрости је када сте у мањини. Тест толеранције је када сте у већини.

Како објаснити да Србија треба да уђе у породицу држава од којих су многе учествовале у њеном бомбардовању 1999? Како се одредити према злочинима појединих Срба када нам неки и даље говоре да су то јунаци борбе против злих западних „сила таме“. Како сарађивати са онима који су ковали „завере“ да нам отму територију, понизе народ, узму веру, униште историју?

Нико у вас неће веровати уколико не верујете у себе, а да бисте веровали у себе морате да будете начисто са собом. Што значи да суочавања са истином прошлости неће бити док се тај болни процес не „спусти“, док не уђе у све нас.

Сигуран сам да је много људи променило мишљење о Младићу када су видели онај језиви документарни снимак који приказује како припадници српских „Скорпиона“ хладнокрвно убијају шесторицу босанских муслимана. Сигуран сам да би их било и више када се не би устручавали да кажемо да је Сребреница геноцид.

Не значи, наравно, да ће сви бити спремни да прихвате неко ново читање прошлости, али десетковаће се редови оних који на национализму и лажном патриотизму граде политичке и академске каријере, који деци пишу „пожељне“ уџбенике историје.

Правила по којима функционишу друштва некада су прецизна колико и закони физике. Уколико злу прошлост покушате да потиснете, ако се с њом не упознате и с њом не рашчистите, она ће се неминовно враћати.

Као недавно Мађарима који су се нашли на мети критике ЕУ. Влада у Будимпешти, попуњена незналицама историје и националистима, није у стању да се суочи са чињеницом да се припадници неке нације не понашају увек на најправичнији начин. Одбија да се суочи са одговорношћу за смрт стотина хиљада мађарских Јевреја током Другог рата. Мађари су, као и Аустријанци, сву одговорност једноставно пребацили на Хитлерову Немачку.

Фалсификована или прећутана прошлост зна да се врати као кошмарни ехо. Феномен није нов. Чак је универзалан.

Да ли ћемо се око термина геноцид расправљати наредних стотину година, попут Турака и Јермена чији спор на исту тему траје још од 1915?

Американце и данас подсећају на Далонегу, у Џорџији. Локацију прве велике „златне грознице“, чишћења терена и присилног пресељавања племена које је иза себе оставило небројене мртве: жене, децу, остареле и немоћне Чирокије и друге Индијанце.

Или Аустралијанце које данас уздрмава њихов давнашњи однос према Абориџинима.

Сигуран сам да међу белим становницима Јужне Африке још има оних који се са сетом сећају „добрих старих времена“, али њихова деца данас по школама уче о страхотама апартхејда.

Пратим како се Египћани тешко суочавају са сопственом деспотском прошлошћу.

Да не помињем шта је све Немачка после Другог светског рата чинила, макар и под притиском, да би нове генерације ослободила бремена нацизма.

Зар би се национално центристички Французи тек тако ослободили анимозитета према Немцима да им политичари нису објаснили све користи помирења и заједничког живота у уједињеној Европи?

Зар Срби, уосталом, нису осећали неку моралну супериорност наспрам Хрвата неспремних деценијама на суочавање око Јасеновца? Зар не понављамо исту грешку када одбијамо да се суочимо са геноцидом у Сребреници?

Ако желимо да слободно путујемо, да не бринемо за аутомобил паркиран у Сплиту или Приштини, морамо прво сами да се деконтаминирамо. Отрови национализма се лако препознају. А има их и даље превише по овом нашем региону.

Болан процес. Вероватно дуготрајан, али мора да буде отворен. Озваничен. Без поштеног, самокритичног погледа уназад нема просперитетне, мирне будућности.

Дубоко сам уверен да је један од кључних фактора прогреса било које земље снажан осећај националне срамоте. Суочити се са злочинима које су неки ваши сународници починили у име ваше земље значи поново је повезати са ширим светом.

То вам допушта да своју државу видите онаквом каква би требало да буде: брод који плови ка остварењу амбиција и снова њених грађана, а не као златни трофеј предодређене исправности.

Чини се да нисмо отишли толико далеко.

Ово пишем тек да освежим меморију председнику Николићу, мада и нисам сигуран да је оваквих размишљања о суочавању са прошлошћу било на хард дисковима који су на Андрићевом венцу испражњени.