Meni

Бошко Јакшић

Босна у Сирији, Асад на Требевићу

Заједнички именитељ им је тенк Т-72 из совјетских времена: Босна пре две деценије, Сирија данас.

Један заустављени рат, европска криза на вратима НАТО-а. Други рат у току у стратешки важној арапској држави чији режим има моћне пријатеље у Русији и Ирану док побуњенике слави Запад.

Порука поређења два рата гласи: међународна заједница је својом неодлучношћу допустила да у босанском рату 1992–95. страда 100.000 људи, а тек када је НАТО послао бомбардере и војску, оружје на земљи је умукло,отварајући пут дипломатији и Дејтонском споразуму.

Зашто иста та међународна заједница мање-више немо посматра како се сваким новим масакром, сваким новим сукобом између снага режима Башара ел Асада и побуњеника, салдо мртвих увећава да би после 15 месеци достигао најмање 14.000, питају се заговорници доктрине „хуманитарног интервенционизма”?

Има ли међународна заједница моралну обавезу да интервенише, дилема је још од времена када је чувени холандски правник Хуго Гроцијус писао о праву – не и обавези – societas humana да интервенишу против тирана који угњетавају свој народ.

Историја је препуна примера који би се данас подвели под овакве интервенције: Британија, Француска и Русија у Грчкој 1827–30, Француска у Сирији 1860–61, Русија у Босни и Херцеговини и Бугарској 1877–78, САД на Куби 1898, Грчка, Бугарска и Србија у Македонији 1903–08.и 1912–13.

Ове врсте интервенција нису помињане ни у време правих хуманитарних катастрофа попут масакра 1,5 милиона Јермена у Турској 1915, смрти од глади четири милиона Украјинаца у СССР-у 1930, јапанског масакра стотина хиљада Кинеза 1931–45, нацистичког погрома шест милиона Јевреја 1939–45.

Међународна заједница није се тада бавила могућношћу хуманитарне интервенције. Пракса је новијег датума. Косово 1999. води се као први „хуманитарни рат”.

Иако неауторизовано од стране УН, „право” (Запада) на ове интервенције постаје норма међународног понашања – упркос дугојлистирезолуција Генералне скупштине УН које то „право” одлучно поричу.

Но, да се вратим на тему. Када се Босна ставља у контекст Сирије, онда је то најчешће закључак да је међународна заједница у Босни каснила са интервенцијом, омогућавајући Сребреницу, и да такву грешку не сме да понови у Сирији после маскара у Хами или Хули.

Има ту атмосфере deja vu, још више разлика, но искуство Босне ипак може да понуди неке инструкције.

Рат у Босни у бити се сводио на контролу територија. Етничка чишћења била су алатка првобитних планова о великој Србији и великој Хрватској у којима је муслиманима предодређена судбина жртве. Сукоб у Сирији има сасвим друге корене. Почео је као социјални револт против ауторитарног режима инспирисан револуцијама у Тунису и Египту.

Једна од илустрација је непрекидна дебата, на Западу:да ли треба наоружавати дезертере који су се придружили Слободној сиријској армији. Дипломате окупљене у друштву Пријатеља Сирије не усуђују се да идеју јавно подрже – рачунајући на жестоко противљење Асадових пријатеља у Москви – али биће да Саудијска Арабија и Катар већ тајно шаљу оружје. Што не подсећа само на Босну већ и на Либију прошле године.

САД се засад дистанцирају од такве опције, али притисак интервенциониста је, као и у Босни, константан и снажан. Барака Обаму стављају на мету тврдећи да Сирија може да постане „Обамина Босна” – што је референца на успорено реаговање Била Клинтона на балкански конфликт 1990-их.

Шеф британске дипломатије један је од последњих кога трагична збивања на Леванту подсећају на Босну. На суседна села која међусобно ратују и убијају се. Вилијам Хејг зато не жели да искључи војну интервенцију у Сирији.

Чак је и Анђелина Џоли проценила да има шта да саветује. Овог фебруара је у Сарајеву, на премијери филма „У земљи крви и меда“, изјавила да филм треба да послужи као „позив на буђење” – за што бржу страну интервенцију у Сирији.

Ако се наставља босанском аналогијом, онда треба очекивати да ће Американци релативно брзо одустати од ембарга на оружје. Оптужба Хилари Клинтон да Руси шаљу борбене хеликоптере Асадовом режиму личи ми на прављење алибија.

Баш као што ме недавни масакр у Хули неодољиво подсећа на сарајевску пијацу Маркале. Зар није више него нелогично – без обзира на то што је то Блиски исток – да Асад побије толико жена и деце док је под лупом света, док су посматрачи УН у Сирији? А зар није интерес побуњеника да ужасну свет и приморају га да допусти војну интервенцију?

Истовремено, сиријски председник понаша се попут српских снајпериста с Требевића. Не само да се оглушио о савете да на почетку побуне брзо представи давно обећане реформе, већ се искључиво ослања на силу.

То што масакр у Хомсу личи на Сребреницу, искључиво је његова одговорност. Сиријски реис пропустио је да научи да је Сребреница дефинитивно окренула свет против босанских Срба, посебно у Вашингтону.

Још један ехо Босне. Сиријски побуњеници могли би да почну да контролишу делове територије, да успоставе оно што се у Босни називало „заштићена зона”. Њих су у Босни контролисале УН – све док нису заказале у заштити Сребренице и Жепе.

Сиријска динамика на ту тему је друкчија. Такве зоне би контролисала Слободна сиријска армија, организујући алтернативну власт и надајући се да ће „слободна зона” једног дана постати и Дамаск – без Асада.

Такав развој ситуације био би веома ризичан по међународну заједницу. Морала би јасно да се одреди према побуњеницима, као својевремено у Бенгазију на почетку либијске драме. То би додатно заоштрило односе Вашингтона и Москве која је, поучена сценаријем обарања Муамера Гадафија, одлучна да сачува део свог утицаја на Блиском истоку и спречи да олако изгуби Сирију.

Још ризичнији би био у Сирији јер би унутрашњи сукоб борбе за територију дефинитивно водио ка босанској метастази: формирању етничких државица. У сиријској варијанти: државе већинских сунита и државице мањинских шиита, Алавита. Што да не и Курда.

Али, за разлику од Босне која је Дејтонским миром претворена у федерацију подељену дуж етничких линија, такав исход би за Сирију био катастрофалан. Да би имали своју државицу уз обале Средоземља, Алавити би морали да је етнички очисте од сунита. Што само значи продужени рат.

Распад Сирије по етничким, секташким шавовима представљао био истовремено црвену крпу за њене суседе. Турска, Ирак и Иран суочили би се са националним аспирацијама Курда. Сунити у Ираку пожелели би да изађу из државе у којој сада доминирају шиити. Ко зна какве би биле последице атомизације Сирије по Либан и његових 17 етничких и верских група.

Поборници „хуманитарног интервенционизма”, а има их доста, уверени су да Сирију треба бомбардовати, као НАТО Босну, да се унутрашњи конфликт не био разлио по једном од најзапаљивијих региона света. Ако може Либија, може и Сирија.

Не може. Ризик би био огроман. Опасност је већ присутна: док Вашингтон, Москва, Пекинг, европске и блискоисточне престонице подржавају мировни план Кофија Анана, све је евидентније да они у међувремену заузимају стране.

Размена међусобних оптужби Америке и Русије, уз насиље које се незадрживо увећава, наговештавају да сиријски конфликт све више увлачи свет и регион у конфронтацију несагледивих опасности.

Сирији је неопходан Дејтон. Што пре. Перспективе мировњака УН у Сирији засад су слабашне јер и нема мира који би чували. Али, 1992. ни у Босни није било мира који би се чувао.

Бошко Јакшић
објављено: 17.06.2012

Последњи коментари

Раде Ковачевић | 18/06/2012 14:11

Pozdrav iz sarajeva @ Чему се, заправо, надате господине, какав романтизам вас прогања усред узбурканог балканског казана ? Кажете да се у нијансама не слажете са господином Јакшићем тамо где он указује на безумну превару коју је извела муслиманска власт на пијаци Маркале против властитог становништва не би ли издејствовала „ хуманитарну интервенцију“ против српских снага и српског народа ? Ако вам смета аналогија догађаја у Хули и на Маркали у Сарајеву, која је, уосталом, од стране господина Јакшића представљена на уздржан иако логичан начин, шта бисте мислили о сасвим одређеној и директној аналогији по којој је „хуманитарна интервенција“ требало да буде извршена против муслиманских снага у тренутку када су у крви и огњу етнички чистили околину Сребренице од незаштићеног српског живља, а што је претходило злоделу против муслиманског живља у самој Сребреници ? Зашто је избио рат у БиХ господине, зашто се у толикој мери истичу разлике између народа у БиХ уместо сличности, какве су то разлике, коначно и колико су пресудне те разлике, између сунита и шиита у Сирији које су довеле до мржње и грађанског рата ? Чија воља и чији интерес је ту по вашем мишљењу превладао ?

Srdjan Markovic | 18/06/2012 15:35

Slicnost konflikta u Bosni I Siriji postoji jer se uticaj Rusije u prvom slucaju i Irana/Rusije u drugom slucaju zeli dovesti do najmanje mere. Zapad je posedovao plan za rasturanje Jugoslavije i Sirije jos od 60ih. Ako se malo dublje zaviri u istorijske knjige shvatice se da je teritorija na kojoj se nalazi Sirija oduvek bila razlog za sukobe velikih sila. Kolevka uticaja religija i kultura jednih na druge Sirija je naizmenicno u istoriji ulivala nadu u resenje i potom razocarenje kada bi se neka sila prepoznala kao superiorna i kao takva nametala drugima . Grcka,Rim,Vizantija,Persija,Umajade,Abasidi,Seldzuci,Osmanlije,moderni kolonizatori,svi su se u prah raspali pred zidinama Damaska. Tako ce proci i svi novi silnici. Tuzno je da svet nista nije naucio od prethodnih lekcija. Sve te sile koje su se okupile sa svojim oruzijem ispod zidina drevnog Damaska nemaju bas nista da ponude. Damask bi mogao da bude grad buducnosti iz koga se radja ruza cije sve latice su okrenute milom suncu.

humanitarni ćar | 22/07/2012 09:44

koliko je stotina hilhada građana spasila humanitarna intervencija duše brižnika u Iraku od pokolja sopstvenog naraoda Sadama huseina.Sada u miru i demokratskom blagostanju uživaju Iračani .Mir blagodatni se razlio širom zemlje i od spokojstva nemogu da zaspu.kurdi,suniti ,šiiti žive kao braća.čim im je to omogućio VELIKI SVETSKI DOBROTVOR se povukao da pravi planove za nova DOBROČINSTVA.I napravio je već desetak otada.Ne menja metodu jer se pokazala za sada moćna i besprekorna.U poslednje vreme pojavile su se neke male primedbe koje će on uz pomoć GOLOGUZIJE verovatno prevazići.Dovoljno je da daih potapša po ramenu na IST RIVERU kad ih u prolazu sretne i kaže "ćao partner". Upiške se od zadovoljstva.I realizacija već od upotrebe izgužvanog plana može da počne.HAJDE JOVO NANOVO!

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније