Бразилац с три прста

У транзицији смо по много чему на последњем месту, али Србија коначно може да се похвали укључивањем у светске токове фудбалске глобализације: натурализовали смо једног Бразилца.

Габријел Клеверсон Кордова Клео, хиперпродуктивна Партизанова машина за давање голова, добио је јуче од Ивице Дачића понуду за српски пасош – чиме је отворена шанса да Бразилац своје убојито умеће стави у службу државног тима.

Проверио сам да Клеа није случајно залудела нека од овдашњих лепотица наменски усмерена на фудбалерске буђеларе. Није. Има девојку и она је Бразилка.

Дакле, Партизан, Београд и Србија су заслужни што Габријел Гавра сматра да већу част од држављанства није могао да добије, што намерава да овде купи кућу и што прижељкује да заигра за „орлове“.

Да ли хоће или неће не зависи само од селектора Антаре. Зависи и од навијача и њихове спремности да прихвате натурализованог Србина.

Лично сам се обрадовао јер више волим Клеове голове него Жигићево саплитање о лопту и промашаје. Онда ме je занимало како је овде дочекана ова вест. Прочитао сам више од 400 реаговања по разним сајтовима.

Очекивао сам радовање јер је Клео са осам голова добрано помогао да Партизан уђе у европску елиту и омогућио да у Хумској уживамо у озбиљном лоптању. Поверовао сам да можемо да будемо срећни уколико његов национални трансфер допринесе пробoјности државног тима.

Клео је, међутим, опасно поделио навијачку Србију. Богами сам непријатно изненађен мноштвом негативних коментара који свесно или несвесно пренебрегавају да Клео није само још један фудбалски глобтротер који таленат продаје клубовима који га више плате, већ је добровољно затражио српски пасош.

Они бенигнији негативни коментари, који рефлектују националну потребу за закерањем, Бразилцу замерају што не зна српски. Па и ЊКВ се бори са српским, али му не смета да буде престолонаследник.

Други кажу: да је неки играч, био би у Шпанији или Италији. Ма немојте. Наравно да Клео није калибар Месија или Кристијана Роналда, али за нас је – што је доказао – више него добар. Мислим, добар је Партизану. Био би добар и државном тиму.

Могу да разумем фудбалски бес звездаша јер је Клео први фудбалер у последњих 20 година који је дрес једног вечитог ривала заменио другим, али малигност великог броја коментара забрињава.Право минско поље.

Испоставља се, поново, да је многима фудбал арена националистичке нетрпељивости, полигон за сужавање свести. Пишем о навијачима који заправо то нису: правим навијачима најважнији су голови, а не националност.

„Није битан Клеов квалитет, већ то што грб Србије треба да носе само Срби“, коментарише један „делија“.

Опа! Шта сад то значи? Џаба нам Буњевац крилни Иван који ломи противничку одбрану. Јесте да је српски држављанин, али није Србин. Неспорно је да Санџаклија бек Сулејман боље од других поставља Мажино линију пред голом, али није за репрезентацију. Није Србин.

Фобична одбрана српства намах се тако с Косова пребацила на фудбалски терен и болно ме подсетила на Милошевићев поклич сви Срби у једну државу. После се десило оно што се десило. Констатујем да се и сада догађа.

„Сачувајте Србију“, преклиње један блогер док други из свега извлачи закључак да српски пасош ништа не вреди када га Дачић широке руке делка Клеу или његовој сународници, манекенки Адријани Лими.

„Кад смо већ продали државу, што не бисмо и фудбал? Једино не знам како ће тај љути ментол да пева химну?“, пита се читалац једног дневног листа. „Србија није на продају. Ако вреди нека игра у Бразилу.“

Молим? Тачно је да се Србија стално продаје. Своје фирме, своје људе. Инжењере и фудбалере, научнике, ватерполисте, медицинске сестре. Али, овде се не ради о продаји фудбала већ добијању фудбалера. Зар није лепо да једним пасошем добијемо квалитет?

На сајту Б92 јавља се гомила разљућених истомишљеника: „Побунимо се сви и покажимо шта народ жели. Нама странци нису потребни. Србија треба да остане Србија“. „Ово није моја Србија!!! Нећу навијати ни пратити утакмице у којима Клео буде играо.“

И све тако: „Нећу навијати за репрезентацију ако човек буде играо за нас. Не може Бразилац да држи три прста и слуша Боже правде!“ Па још један: „Ма да имамо гаранције да ћемо с њим да освојимо светско првенство не бих га пустио!“

Откуд та ксенофобија која је убила Бриса Татона? Ко васпитава те младе људе којима је неко рекао да је патриотизам мржња према другима? Овакво испољавање „националне супериорности“ је особина малих, оних који се увек осећају угрожени.

Где смо ми то? Који то Пекићеви скакавци десет година изједају грађења новог, демократског, ваљда и толерантног друштва? Треба да се запитамо, али не треба да се чудимо затуцаности и нискоумљу.

На стадиону се вијоре заставе профашистичког Љотићевог Југословенског народног покрета. Смрћу се прети Бранкици Станковић. Пребрзо смо заборавили на обрачун „шумадијског Кју-клукс-клана“ с тамнопутим играчем чачанског Борца из Зимбабвеа који је, из љубави према Србији, сину дао име Никола?

Да ли би Срби били спремни да им у репрезентацији игра црнац? Наш држављанин. Као код Француза, Британаца, Италијана? Да имају Бразилца, као Хрватска? Натурализовани играчи нису ништа ново у савременом свету.

Изгледа да су овде многи против. А то се зове расизам. Плус шовинизам. Сага о Клеовом националном трансферу позива на озбиљно размишљање. Као и случај Владимира Стојковића.

Клупско ривалство је једно, заслепљујући омраз нешто сасвим друго. А управо се и то ових дана догађало због доласка Стојкета у Партизан. Кивни звездаши то не могу да му опросте, али то што су претећи излепити Звездин стадион Стојковићевим „умрлицама“ превазилази све границе.

Шта значи текст: „Са радошћу јављамо да је ова гњида са слике својим потезом од данас за нас мртав, на голу Србије више неће бити киксаре, а чланска карта Црвене звезде коју је имао слободно може да се баци са њим у кремаријум“.

Немам коментар. Онима који узвикују „Правда за Уроша” поручујем: „Правда за Владимира”!

Амбијент стадиона само је део друштвеног миљеа у коме живимо. Зар је потребно подсећати на нове балканске ратове који су почињали на фудбалским теренима. На политизоване покличе који су претходили рушењу режима.

Фудбалски терен и трибине отворени су за много шта – од навијања до терапеутике – али за неке ствари морају да буде затворени. Морају да буду затворени за исказивање било ког облика мржње: расне, националне, верске, хомофобичне.

„Само се у Србији живи као пре сто година где је дошљак и онај који је дошао из суседног града“, допао ми се један коментар. „Доста више са страховима од свега што није онако како ви то замишљате. Ако није Клео онда су геј, ако нису геј онда су Кинези, ако нису Кинези онда је помрачење сунца. Увек нешто.“

Заиста не разумем. Неко хоће да постане држављанин овакве Србије, са свим њеним проблемима, а онда га ови мишеви, националистички смарачи, дочекају на нож. Што се мене тиче, Клео, остани у Партизану и добро дошао у репрезентацију. Нека ти је срећан српски пасош.