Када су Давид Грун и Голда Мабович у Палестину дошли из Пољске и бивше руске царевине, променили су имена у Давид Бен Гурион и Голда Меир. Држава Израел створена је 1948. Стотине хиљада Палестинаца је, што из страха што пред принудом, побегло у околне арапске земље.

Бен Гурион је предвиђао судбину палестинских избеглица: „Стари ће умрети, млади ће заборавити.” Меир је говорила о „земљи без народа за народ без земље”. „Палестинци не постоје.”

Чини се да је млада јеврејска држава мислила о свему – сем о Арапима. Палестинци су били ту. Отворен је најдужи конфликт савременог света.

Најмоћније и најефикасније оружје употребљено против Палестинаца нису били израелски тенкови, авиони, пушке и војници; нису били контролни пунктови, зидови, ограде или насеља; није чак била ни њихова моћна пропагандна машина која контролише готово све главне медијске куће Запада; није била ни њихова готово потпуна контрола америчког Конгреса или узастопних америчких администрација.

Најмоћније оружје које је Израел искористио против нас су наши сопствени умови. Успели су, барем за неко време, да учине да верујемо да смо мали и немоћни, да су они већи од нас. Њихово најјаче оружје била је њихова способност да учине да верујемо да нам треба њихова дозвола да живимо достојанствено, да нам треба њихов и амерички благослов да достигнемо слободу, да наши животи зависе од услуга које им чинимо, да морамо да преговарамо за право да живимо у сопственим кућама, да наслеђујемо наше наследство, да живимо уз људска права која су усклађена са остатком света. Можда су у свом очају и шоку наши родитељи и преци то прихватили, али не више. Бен Гурион је погрешио. Млади нису заборавили.

Тако пише Палестинка Сузан Абулхава у прошле године објављеној књизи „Јутра у Џенину”.
Као што Јевреји никада нису заборавили године Шоа, холокауста, Палестинци нису заборавили Накбу, катастрофу, када их је више од 700.000 напустило Палестину пре и током рата 1948.

Палестинци се сада обраћају УН тражећи да буду признати као пуноправни члан Светске организације. „УН су биле те које су, 29. новембра 1947, одредиле судбину британске мандатне територије Палестине и дале легитимитет Израелу, а САД су биле прве које су гласале за стварање јеврејске државе. Данас – врхунском иронијом историје – Израел је тај који жели да спречи да УН дају легитимитет палестинским Арапима, а Америка ће бити прва која ће ставити вето на такав легитимитет”, подсећа Роберт Фиск у „Индипенденту”.

Више од 120 чланица УН – укључујући 15 од 20 најмногољуднијих – већ је дипломатски признало Палестину. Како се гласање приближава, тај број расте иако је захтев разбуктао ужарене дебате.
Јордан је, јула 1988, одустао од суверенитета над Западном обалом. Египат, који је 19 година администрирао Газом, такође нема суверенитет над појасом. Израел је формално анкетирао источни Јерусалим и околне територије, што нико на свету није признао.

Још од новембра 1988, када је формално проглашена Држава Палестина, палестински захтев за суверенитетом над 22 процента мандатне територије Палестине коју је Израел окупирао у рату 1967, Израел и САД у сваком погледу оспоравају и већ 44 године одбијају да Палестинцима признају суверенитет над било којим делом Западне обале или појаса Газе – што намеће питање о правима – тачније немању права – оних који тамо живе.

Како нема ваљаног правног аргумента да Држава Палестина не испуњава све конвенционалне и обичајне критеријуме међународног права за сувереном државом, јасно је да је противљење њеном чланству у УН искључиво засновано на политичким мотивима. Што отвара питање о примату геополитике засноване на сили и капацитетима УН као механизма глобалне правде.

Американци и Израелци тврде да се ради о унилатералном кораку Палестинаца и да је једино решење у директном преговарању. Нема „пречица” каже Барак Обама, покушавајући да балансира, али не каже како мисли да реанимира замрли мировни процес.

Тешко да обраћање читавој међународној заједници може да се подведе под „унилатерални” корак. Још је теже поверовати да је садашња израелска влада најдеснија у историји земље, заиста посвећена преговорима.

Израел је од споразума из Осла 1993, удвостручио јеврејско становништво на Западној обали и по истоку Јерусалима, изградио Зид раздвајања (који је суд у Хагу са 14:1 прогласио кршењем међународног права), изоловао Газу.

Премијер Бењамин Нетањаху је прошле године, истина под притиском САД, први пут јавно рекао да је спреман на решење „две државе”, али од тада све чини да покаже да му то није циљ.
Палестински захтев покренуо је многа питања – сем једног: како би то амерички национални интереси били повређени прихватањем Палестине као 194. чланице УН?

Питање се по свему судећи заобилази јер потенцијалне последице – барем по САД и амерички народ – не могу да се наведу као оправдање вета који је Вашингтон најавио у Савету безбедности. Правна страна конфликта никада није превише заокупљала САД у приступу Израелу и Палестини.
Тешко је сетити се прилике када САД нису стале иза Израела. Приближавају се амерички избори, па ни овај станар Беле куће не жели да ризикује. Реизбор је важнији од будућности Блиског истока, амбиција останка на власти потискује патње окупираног народа.

Американци ипак ризикују. Вето ће их удаљити од великог дела света да не говорим о арапским земљама. Подршка коју је председник САД са говорнице УН пружио Арапском пролећу звучи дипломатски бесмислено и политички шупље. Вето озбиљно крњи Обамине потенцијале светског државника и разоткрива све контрадикције америчке блискоисточне политике.

Када се подвуче црта, уколико Вашингтон стави вето, то ће много више штете нанети Америци и Израелу него Палестинцима. Сједињене Америчке Државе би дефинитивно могле да буду дисквалификоване као монополски мировни посредник. Израел је у последњих годину дана изгубио два једина муслиманска савезника – Турску и Египат – али наставља путем самоизолације.

Палестински председник Махмуд Абас показао је да може да буде непопустљив у директном сусрету са Обамом – откривајући опадајућу моћ америчког утицаја.
Свет је ангажован да размисли о најдужем конфликту савременог доба. Захтев је подсетио на живот четири милиона Палестинаца под ригорозном окупацијом и на исто толико њих осуђених на деценије по мизерним избегличким логорима у егзилу.

Више од шест деценија фрустрација и неправде сада је окупило свет. Тешко да је таква глобална солидарност остварена икада после кампање против апартхејда у Јужној Африци пре две деценије.

Наравно да је све ово велика симболика. Каква је то палестинска држава на територијама на којима Израелци подижу нова насеља, а Палестинцима затварају канализацију када мисле да их треба казнити?

Питање није да ли ће Палестинци прогласити независност. Они су то учинили пре 23 године. Питање је да ли ће САД прогласити независност. Не верујем. Обама ће све теже правдати Нобелову награду за мир. Више му прија „Медаља за храброст”, коју му обећава израелски премијер.