Stotinu trubača, koje će desetinama hiljada evra zakititi srpski naftaši da bi iskazali gostoprimstvo svom energetskom patronu, predsedniku Rusije, nova su potvrda da ni okrutna tranzicija nije promenila tradicionalnu sklonost Srba da ubrizgavaju adrenalin u politiku.

Dok su lideri slovenske braće sa Volge u međuvremenu prigrlili racionalni pragmatizam, politički Magelani iz Beograda su tek nedavno otkrili da Zemlja nije ploča od Vašingtona do Brisela pa su prionuli na ,,naporan rad” (V. Jeremić) da bi obezbedili dolazak Dmitrija Medvedeva.

Bilo bi dobro da sadašnji domaćini pamte kako je posle emotivne Koštuničine dobrodošlice Putin kratko zahvalio a onda dao reč ,,Miški”, te je šef Gasproma Aleksej Miška Miler ledenim glasom sabirao srpska dugovanja.

Nema veze. Emocijama pritisnuti Beograđani po Knez Mihailovoj potpisuju zahvalnicu velikim,,spasiba”. U Šapcu gore od uzbuđenja članovi nove srpske partije Moja Rusija, koja se zalaže za ujedinjenje sa ,,pravoslavnom majkom i kolevkom Rusijom”.

Ruski ambasador odmereno kaže da poseta označava ,,zaokret u odnosima”. Srpski političari je već nazivaju ,,istorijskom”.

Srpsko-ruski odnosi imali su razne ,,istorijske” raskrsnice tokom poslednjih decenija. Od neraskidivog posleratnog prijateljstva Tita i Staljina do njihovog ,,istorijskog” razlaza. Od pomirenja tokom ,,istorijske” posete Hruščova do dramatičnih zahlađenja u vremenima mađarske krize ili sovjetske okupacije Čehoslovačke. Od dolaska Brežnjeva u Beograd da bi ipak odao poštu maršalu koga nije voleo do Miloševića koji je otvoreno podržao pokušaj uklanjanja Jeljcina.

Zato bih se klonio ,,istorijskog” atributa. Rekao bih da je poseta Medvedeva nesumnjivo važna. Posebno za zemlju čiji je predsednik mnogo češće gost nego domaćin.

Rusija je oduvek imala interese na Balkanu, posebno posle nasilnog raspada Jugoslavije kada je, tražeći da ojača pozicije u svetu, svoje zvaničnike slala da intervenišu. I Jeljcin i Putin odbijali su da Zapadu dopuste da ostvari predominantni uticaj na Balkanu.

Tenzija između Rusije i Zapada počela je da raste kada se u region umešao NATO. Vrhunac je dostignut tokom bombardovanja Srbije 1999. i direktnog vojnog sučeljavanja na aerodromu u Prištini juna te godine.

Jeljcin je tada pominjao mogućnost ,,trećeg svetskog rata”, ali Kremlj je ubrzo shvatio da će svoj uticaj na Balkanu bolje ostvarivati kroz saradnju, a ne kroz konfrontaciju sa Zapadom.

Putin je balkanske konflikte postavljao u širi okvir ,,međunarodnog terorizma”, tvrdeći da Rusija i Zapad imaju zajedničkog neprijatelja. Sukob interesa bio je niskog intenziteta da bi kasnije bio pojačan zbog pitanja Kosova.

Politika se sve vreme prepliće sa energijom. Juna 2007. Putin je prvo sa energetskog samita Balkana u Zagrebu a onda sa skupa Organizacije za ekonomsku saradnju zemalja crnomorskog basena u Istanbulu jasno potvrdio regionalne ambicije kojima Rusija ostvaruje svoju poziciju energetskog dirigenta Evrope.

Medvedev nastavlja tu politiku. Ruska politička elita, uz podršku medija, crkve i krugova nauke jednostavno veruje da je održavanje i pojačavanje uticaja Rusije na Balkanu neka vrsta nacionalne obaveze.

S druge strane, Rusija je uz SAD, EU i Kinu jedan od četiri stuba nove srpske spoljne politike, što je sa stanovišta nacionalnih interesa – a ne emocija – svakako dobro. Otkako je starterski pištolj poboljšanja odnosa okinuo kada je Moskva stala iza Beograda u vezi sa Kosovom, a Beograd našao svog spasitelja, trka je i kvalitativno i kvantitativno dobila na brzini.

Sa Medvedevom, tvrde, stiže i milijarda dolara zajma, mada me brine što je zajmotražilac radosniji od zajmodavca: razmišlja samo o tome kako da popuni budžetske rupe i izbegne socijalnu krizu koja bi mogla da vodi ka prevremenim izborima. Kakvi su uslovi kredita ne znamo. Ko će ga, i koliko dugo vraćati, to već znamo.

Napredovanje odnosa Južnim tokom na stranu, ali bina trubačima koji spremaju bučnu dobrodošlicu ruskom lideru podignuta je ponajviše zbog Kosova. Političari raznih boja će se na istu temu takođe zahvaljivati podršci Kremlja, koristeći simboliku dana oslobođenja Beograda da još pokažu da Srbija ipak nije zaboravila antifašizam, možda i da obećaju da će vratiti ulicama imena maršala i generala Crvene armije.

Ne bih štopericom premeravao vreme koje će Medvedev provesti u Beogradu poredeći rezultat sa trajanjem posete potpredsednika SAD, ali nesumnjivo je da vremena nema mnogo. Za razliku od tema o kojima bi moglo da se razgovara.

Medvedev je ovde u vreme kada Rusija i Amerika resetuju svoje odnose. Dve sile saglasne su da treba smanjiti nuklearne arsenale. Šef Bele kuće odustao je od spornog nuklearnog štita. Sve to smanjuje tenziju na globalnom nivou.

Tako je tamo, u velikom svetu. A ovde, na Balkanu? Pritisnuti smo etničkim tenzijama, separatizmom, revizijama nedavne i davne istorije.

Biće zanimljivo čuti šta Medvedev ima da kaže o Balkanu u kontekstu njegove inicijative o novim aranžmanima evroazijske bezbednosti. Problemi Kosova, Južne Osetije, Abhazije ili Nagorno Karabaha moraju da budu rešeni kako bi ruski predsednik sebi obezbedio konsenzus, ne samo Srbije, već i EU, Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana.

Uoči unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova, Rusija je haubičkom retorikom pretila da će sprečiti otcepljenje podržavajući vladu u Beogradu čiji je premijer javno verovao da Kosovo od Srbije može da se odvoji ,,samo silom”.

Pošto se to dogodilo, a jedan broj najvažnijih država Zapada priznao Kosovo, pošto je posle rata u Gruziji Moskva priznala otcepljenje Abhazije i Južne Osetije, Kosovo je ubačeno u rusku igru sa NATO.

Moskva je deo reputacije, koju je izgubila jer nije sprečila nezavisnost Kosova, brzo povratila blokirajući NATO da po ubrzanom postupku u članstvo primi Ukrajinu i Gruziju.

Ruska retorika protivljenja nezavisnosti Kosova je, istina, i dalje prisutna, ali se kalibar smanjio. Da li je to, kao što ima mišljenja, nagoveštaj da bi Moskva – pošto je obezbedila uticaj u Srbiji – mogla tiho da prihvati da Kosovo krene svojim putem u Evropu? Da Medvedev realizuje plan evroazijske bezbednosti?

Imalo bi to, naravno, svoju cenu. Recimo da Nemci svojim uticajem obezbede da se NATO ne širi dalje prema Kavkazu. Tako bi se fokus interesa ruske bezbednosti sa raskršća Evrope prebacio na raskršće Azije. Kavkaz je Balkan Rusije.

Od Medvedeva ćemo čuti da Rusija nastavlja da podržava diplomatski boj Srbije na Kosovu, ali da sam s druge strane stola pokušao bih da proniknem da li tu nečega ima.

Od Medvedeva ćemo čuti i da Rusija ohrabruje ambicije Beograda za ulazak u EU, ali da li će Tadić pokrenuti pitanje Srbija–NATO? Pa da znamo da li je strah od Rusa opravdanje za udaljavanje Beograda od evroatlantskih integracija. Da li Rusi zaista prete ili je to paravan za domaće ustupke populizmu i nacionalizmu?

Možda bi domaćini mogli jasno da pitaju: Dmitrije Anatoljeviču, da li ste vi protiv toga da Srbija uđe u NATO kao u slučajevima Ukrajine i Gruzije ili nemate ništa protiv da mi sami odlučimo?

Mogli bi još da pitaju: razumemo da i posle Putina i vas ostaje Gasprom, ali zašto ruske kompanije mahom kupuju preduzeća po Srbiji, a ustežu se od investiranja svežeg kapitala?

Rus svakako neće propustiti da pita ono što ga zanima. Bilo bi dobro da i mi postavimo neka osetljiva pitanja i dobijemo odgovore. Makar ih i jedni i drugi sakrivali od javnosti. Barem za neko vreme.