Стотину трубача, које ће десетинама хиљада евра закитити српски нафташи да би исказали гостопримство свом енергетском патрону, председнику Русије, нова су потврда да ни окрутна транзиција није променила традиционалну склоност Срба да убризгавају адреналин у политику.

Док су лидери словенске браће са Волге у међувремену пригрлили рационални прагматизам, политички Магелани из Београда су тек недавно открили да Земља није плоча од Вашингтона до Брисела па су прионули на ,,напоран рад” (В. Јеремић) да би обезбедили долазак Дмитрија Медведева.

Било би добро да садашњи домаћини памте како је после емотивне Коштуничине добродошлице Путин кратко захвалио а онда дао реч ,,Мишки”, те је шеф Гаспрома Алексеј Мишка Милер леденим гласом сабирао српска дуговања.

Нема везе. Емоцијама притиснути Београђани по Кнез Михаиловој потписују захвалницу великим,,спасиба”. У Шапцу горе од узбуђења чланови нове српске партије Моја Русија, која се залаже за уједињење са ,,православном мајком и колевком Русијом”.

Руски амбасадор одмерено каже да посета означава ,,заокрет у односима”. Српски политичари је већ називају ,,историјском”.

Српско-руски односи имали су разне ,,историјске” раскрснице током последњих деценија. Од нераскидивог послератног пријатељства Тита и Стаљина до њиховог ,,историјског” разлаза. Од помирења током ,,историјске” посете Хрушчова до драматичних захлађења у временима мађарске кризе или совјетске окупације Чехословачке. Од доласка Брежњева у Београд да би ипак одао пошту маршалу кога није волео до Милошевића који је отворено подржао покушај уклањања Јељцина.

Зато бих се клонио ,,историјског” атрибута. Рекао бих да је посета Медведева несумњиво важна. Посебно за земљу чији је председник много чешће гост него домаћин.

Русија је одувек имала интересе на Балкану, посебно после насилног распада Југославије када је, тражећи да ојача позиције у свету, своје званичнике слала да интервенишу. И Јељцин и Путин одбијали су да Западу допусте да оствари предоминантни утицај на Балкану.

Тензија између Русије и Запада почела је да расте када се у регион умешао НАТО. Врхунац је достигнут током бомбардовања Србије 1999. и директног војног сучељавања на аеродрому у Приштини јуна те године.

Јељцин је тада помињао могућност ,,трећег светског рата”, али Кремљ је убрзо схватио да ће свој утицај на Балкану боље остваривати кроз сарадњу, а не кроз конфронтацију са Западом.

Путин је балканске конфликте постављао у шири оквир ,,међународног тероризма”, тврдећи да Русија и Запад имају заједничког непријатеља. Сукоб интереса био је ниског интензитета да би касније био појачан због питања Косова.

Политика се све време преплиће са енергијом. Јуна 2007. Путин је прво са енергетског самита Балкана у Загребу а онда са скупа Организације за економску сарадњу земаља црноморског басена у Истанбулу јасно потврдио регионалне амбиције којима Русија остварује своју позицију енергетског диригента Европе.

Медведев наставља ту политику. Руска политичка елита, уз подршку медија, цркве и кругова науке једноставно верује да је одржавање и појачавање утицаја Русије на Балкану нека врста националне обавезе.

С друге стране, Русија је уз САД, ЕУ и Кину један од четири стуба нове српске спољне политике, што је са становишта националних интереса – а не емоција – свакако добро. Откако је стартерски пиштољ побољшања односа окинуо када је Москва стала иза Београда у вези са Косовом, а Београд нашао свог спаситеља, трка је и квалитативно и квантитативно добила на брзини.

Са Медведевом, тврде, стиже и милијарда долара зајма, мада ме брине што је зајмотражилац радоснији од зајмодавца: размишља само о томе како да попуни буџетске рупе и избегне социјалну кризу која би могла да води ка превременим изборима. Какви су услови кредита не знамо. Ко ће га, и колико дуго враћати, то већ знамо.

Напредовање односа Јужним током на страну, али бина трубачима који спремају бучну добродошлицу руском лидеру подигнута је понајвише због Косова. Политичари разних боја ће се на исту тему такође захваљивати подршци Кремља, користећи симболику дана ослобођења Београда да још покажу да Србија ипак није заборавила антифашизам, можда и да обећају да ће вратити улицама имена маршала и генерала Црвене армије.

Не бих штоперицом премеравао време које ће Медведев провести у Београду поредећи резултат са трајањем посете потпредседника САД, али несумњиво је да времена нема много. За разлику од тема о којима би могло да се разговара.

Медведев је овде у време када Русија и Америка ресетују своје односе. Две силе сагласне су да треба смањити нуклеарне арсенале. Шеф Беле куће одустао је од спорног нуклеарног штита. Све то смањује тензију на глобалном нивоу.

Тако је тамо, у великом свету. А овде, на Балкану? Притиснути смо етничким тензијама, сепаратизмом, ревизијама недавне и давне историје.

Биће занимљиво чути шта Медведев има да каже о Балкану у контексту његове иницијативе о новим аранжманима евроазијске безбедности. Проблеми Косова, Јужне Осетије, Абхазије или Нагорно Карабаха морају да буду решени како би руски председник себи обезбедио консензус, не само Србије, већ и ЕУ, Грузије, Јерменије и Азербејџана.

Уочи унилатералног проглашења независности Косова, Русија је хаубичком реториком претила да ће спречити отцепљење подржавајући владу у Београду чији је премијер јавно веровао да Косово од Србије може да се одвоји ,,само силом”.

Пошто се то догодило, а један број најважнијих држава Запада признао Косово, пошто је после рата у Грузији Москва признала отцепљење Абхазије и Јужне Осетије, Косово је убачено у руску игру са НАТО.

Москва је део репутације, коју је изгубила јер није спречила независност Косова, брзо повратила блокирајући НАТО да по убрзаном поступку у чланство прими Украјину и Грузију.

Руска реторика противљења независности Косова је, истина, и даље присутна, али се калибар смањио. Да ли је то, као што има мишљења, наговештај да би Москва – пошто је обезбедила утицај у Србији – могла тихо да прихвати да Косово крене својим путем у Европу? Да Медведев реализује план евроазијске безбедности?

Имало би то, наравно, своју цену. Рецимо да Немци својим утицајем обезбеде да се НАТО не шири даље према Кавказу. Тако би се фокус интереса руске безбедности са раскршћа Европе пребацио на раскршће Азије. Кавказ је Балкан Русије.

Од Медведева ћемо чути да Русија наставља да подржава дипломатски бој Србије на Косову, али да сам с друге стране стола покушао бих да проникнем да ли ту нечега има.

Од Медведева ћемо чути и да Русија охрабрује амбиције Београда за улазак у ЕУ, али да ли ће Тадић покренути питање Србија–НАТО? Па да знамо да ли је страх од Руса оправдање за удаљавање Београда од евроатлантских интеграција. Да ли Руси заиста прете или је то параван за домаће уступке популизму и национализму?

Можда би домаћини могли јасно да питају: Дмитрије Анатољевичу, да ли сте ви против тога да Србија уђе у НАТО као у случајевима Украјине и Грузије или немате ништа против да ми сами одлучимо?

Могли би још да питају: разумемо да и после Путина и вас остаје Гаспром, али зашто руске компаније махом купују предузећа по Србији, а устежу се од инвестирања свежег капитала?

Рус свакако неће пропустити да пита оно што га занима. Било би добро да и ми поставимо нека осетљива питања и добијемо одговоре. Макар их и једни и други сакривали од јавности. Барем за неко време.