Самоубилачка акција у Кајбер базару Пешавара вратила ме у овај северни пакистански град на граници према Авганистану, где се векови прескачу у корацима али га је савременост претворила у караулу на фронту борбе против тероризма.

Ко побеђује у месту у коме мушкарци поносно носе молитвени жуљ на челу показујући да се пет пута дневно предано клањају Алаху, где се жене под буркама снисходљиво склањају мушкарцу, где је кабловска телевизија забрањена док су мајице са ликом Осаме бин Ладена свуда доступне?

Шта уопште против милитаната везаних за талибане и Ал Каиду могу да ураде пакистански војници под британским шлемовима с почетка 20. века? И да ли уопште припадници седме армије света хоће да ратују против џихадиста у Исламској Републици Пакистан?

Шта могу беспилотне америчке летелице на небу које су убиле лидера пакистанских талибана и узроковале шест самоубилачких акција по Пешавару у последња четири месеца, 17 за три године? Могу да убију, али не добијају рат као ни 40.000 америчких војника колико ће их ускоро бити стационирано у суседном Авганистану.

Десетине бомбашасамоубица активирано је по читавом региону. У четвртак је 17 људи страдало у акцији пред индијском амбасадом претварајући Кабул у нови полигон за сређивање старих рачуна на потконтиненту: Индија је блиска Таџицима, Пакистан Паштунима који чине већину талибана.

Бомба овде, бомба тамо. У понедељак је у Исламабаду бомбаш самоубица однео животе пет хуманитараца УН. Биланс напада на полицијску станицу близу Пешавара крајем септембра био је 27 мртвих. У истом месецу још шест жртава на путу за касарну у Пешавару.

У августу је 16 полицијских кадета убијено у немирној провинцији Сват. Пре тога 22 полицајца у трибалној области према Пакистану. Списак је подужи. Више од 2.000 људи погинуло је у Пакистану у последње две године.

Серијал самоубилачких акција показује да се пакистански градови тешко бране од тероризма. Вође федајина и шахида-мученика из дана у дан показују да се не устежу од узимања невиних живота, обично муслиманских.

Тако се приближавам поенти: немоћној држави која је пропустила да демаскира насиље. Није, јер је имала своје разлоге. Екстремисти тамо су употребљиви за политику која се води око спорне територије Кашмира, према Индији или Авганистану. Тако им је допуштено да постану хероји у очима народа

Када држава проблематичним групама допусти да носе барјаке националног поноса, када се потајно ослања на политичко или какво год подземље, онда запада у озбиљне проблеме. Када се допусте и подстичу етнички, верски или било какви други обрачуни, то је вуду који привлачи стране интервенције.

Потом следи нова грешка: помисао да ће једноставним извлачењем страних трупа из неког региона проблеми бити решени. Тако се, од Пакистана до Босне, игнорише чињеница да су проблеми створени пре доласка тих трупа.

Американци напуштају Ирак, али проблеми су остали. Када би се 100.000 војника НАТО-а повукло из Авганистана, мир не би био успостављен. Пакистан би наставио да кришом подржава талибане против њихових противника из Северне алијансе. Џихадисти би похрлили на територију Кашмира под контролом Индије. Разбуктао би се сукоб сунита и шиита.

Проблем са Пакистаном је што мрежа терора има потајну подршку служби безбедности и армије. Чак и после 11. септембра 2001, када је војни режим направио заокрет, власт је инсистирала на разликовању Ал Каиде и талибана. Припадници првих предавани су Американцима. Други су третирани као удаљени рођаци у невољи. Политика двоструког стандарда увек и свуда скупо се плаћа.

Када је пре осам година Ал Каида срушила Светски трговински центар, а Американци Бин Ладена почели да гоне по Авганистану, Пакистан је био пред избором: да докучи дугорочне последице тог догађаја и да се према њима стратешки одреди или да затвори очи надајући се да ће олуја брзо проћи.

Војни режим Первеза Мушарафа одабрао је другу опцију – да домаће џихадисте гурне под тепих и да авганистанске талибане склони од Американаца. Политика је функционисала јер се администрација Џорџа В. Буша занимала само за Ал Каиду у Авганистану – док се фокус није пребацио за Ирак.

Потцењујући ефекат Ал Каиде на исламски Пакистан и не разумевајући стратешке домете 9. септембра, власти у Исламабаду наставиле су да мисле да могу да контролишу ствари. Потајно су се надале да ће екстремисте једног дана моћи да искористе у дубинама Авганистана или као потенцијалну претњу Индији.

Игра са Франкенштајном увек се заврши на исти начин. Монструм побегне из лабораторије. Џихадисти и талибани су дочекали моменат да се реактивирају и одмрзну своје активности.

Свакој политици се затварање очију пред домаћим злом враћа као бумеранг. Вирус Ал Каиде проширио се до те мере да централна власт нема контролу над широким подручјима запада и северозапада земље. Пукла је илузија служби безбедности да ће ствар држати под контролом.

Али, деструктивна моћ терора уселила се у ових последњих осам година у колективну свест света смањујући толеранцију према сваком ко се игра ватром. Мушарафу и његовим генералима промакао је овај стратешки заокрет па је новом председнику остављен тежак, готово нерешив задатак да разбије формулу по којој се Пакистан аутоматски повезује са тероризмом.

Овде јако добро знамо како је тешко разбити лоше стереотипове који се брзином ТВ сигнала шире светом. Али, као што се Србија изборила за другу шансу, тако се и Пакистану нуди прилика да учини праву ствар. Будућа историја ипак је препуна шанси.

Војне операције по разним деловима ове земље могле би да послуже као основ за рушење милитантности у свим сегментима пакистанског друштва. То подразумева одлучност: нема више „добрих талибана” и „лоших талибана”, нема више „наши момци против Ал Каиде”.

Неопходан је храбар рез, јединствена порука да је екстремизам лош зато што је милитантан, а не због идеолошке или политичке агенде на коју су разне групе претплаћене. Ствар је универзална, зар не?

Пакистан је пример земље којој лоше иде јер службе безбедности воде неку своју политику. Пример на коме треба учити.