Јерихон-3 против шахаба-3

На једној страни Иран, наследник великог Персијског царства, колевка аријеваца и Заратустре а потом и шиитског ислама који једино себе сматра правоверним. Посвећени извозник исламске револуције која, тврде, не припада само Ирану или Блиском истоку, већ читавом свету.

На другој Израел, од бога одабрани народ, колевка јудаизма. Познати израелски новинар Јоси Клајн Халеви писао је да „милијарде људи који су живели, патили и умирали нису ништа више него ’додаци’ велике јеврејске драме“ и да је „људско искуство“ заправо „јеврејско искуство“.

На једној страни конзервативни ирански председник Махмуд Ахмадинежад, један од „студената“ који су 1979. заузели америчку амбасаду у Техерану, бивши револуционарни гардиста фанатично одан легату имама Хомеинија, заклети непријатељ Америке и Израела.

На другој, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, премијер најдесније владе у израелској историји, посвећени ученик пионира ционизма Владимира Зе’ева Жаботинског који је био склонији оружју и терору него дипломатији и преговорима, бивши војник пребачен у политичаре који поводом Ирана вуче аналогије с временима Хитлера: „Година је 1938, а Иран је Немачка“.

На једној страни Исламска Република с мистериозним нуклеарним амбицијама, земља која пориче Холокауст и пламтећи прети да ће спржити „расистички“ Израел и збрисати га с лица земље. А она обећава да ће, у случају да буде нападнута, жестоко узвратити ракетама по јеврејској држави и блокирати Хормуз, којим пролази велики део светске нафте.

На другој страни држава Израел, једина нуклеарна сила Блиског истока, одрасла на речима Моше Дајана: „Израел мора да буде попут бесног пса, сувише опасан“, или Аријела Шарона: „Пустимо да дрхте, пустимо да нас називају лудом државом. Пустимо их да схвате да смо дивља земља, опасна по своје окружење, ненормална, да можемо да полудимо, да можемо да подивљамо и спалимо сва нафтна поља Блиског истока или да тек тако можемо да започнемо трећи светски рат“.

На једној страни ирански пројектили „шахаб-3“ усмерени ка срцу Тел Авива, на другој израелске балистичке ракете „јерихон-3“ окренуте ка Ирану.

Иран и Израел: од блиских савезника у време династије Пахлавија до огорчених противника од времена доласка Хомеинија на власт. Две државе које су пре пола века радиле на заједничком пројекту нове ракете, данас ракетама прете једна другој, а њихово непријатељство могло би поново да запали читав Блиски исток.

Могућност да Израел нападне Иран не би ли Исламску Републику спречио да произведе атомску бомбу поново се актуелизује иако Техеран упорно демантује да има војне нуклеарне амбиције.

Ситуација се опасно заоштрава како се долазеће недеље приближава извештај Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА) који, очекује се, сугерише да је Иран све способнији да произведе нуклеарну бомбу.

Сем иранских демантија, ни ИАЕА, ни ЦИА немају конкретне доказе да Иран хоће бомбу. То наводи на поређење са ситуацијом која је претходила америчкој инвазији Ирака 2003. Ирачко оружје за масовно уништавање, употребљено као casus belli, никада није пронађено. Последице рата биле су катастрофалне.

У среду је јављено да премијер Нетанјаху тражи подршку кабинета за војни удар на Иран због „директних и тешких претњи“. Истог дана, из базе Палмахим извршена је проба балистичке рекете способне да носи нуклеарну бојеву главу, а израелско Министарство одбране саопштило је да је њено ваздухопловство на Сардинији завршило једнонедељну вежбу „операција у пространој страној земљи“.

Израел је у четвртак одржао масовну вежбу симулације ракетног напада око Тел Авива. Иако армија тврди да се ради о редовним активностима цивилне одбране планираним пре више месеци, многи их стављају у контекст напада на Иран који је највећа „егзистенцијална претња“ јеврејске државе.

Онда је начелник здруженог иранског Генералштаба Хасан Фирузабади, не случајно, искористио прилику да, говорећи о Сирији а мислећи на Иран, каже да би сваки напад учинио да „сви муслимани устану, што би у том случају значило да од САД и ционистичког режима не би остало ништа“.

Техеран узвраћа да се спрема „за најгоре“ и поручује Американцима да би требало „два пута да размисле“ пре него што пређу на „колизиони курс“.

Израелска десница дуго понавља да су све опције у игри. Што значи и војна. Колико је опсесивни страх Израелаца реалан да би ризиковали напад на Иран који би, без сумње, запалио Блиски исток и имао глобалне последице?

Многи у Израелу – 41 одсто наспрам 39 по истраживању листа „Хаарец“ – процењују да је боље бити превентиван, и по цену грешке, него допустити да ситуација измакне контроли.

Атмосфера је све ужаренија. „На Блиском истоку могућа је ситуација у којој би Израел морао да брани своје виталне интересе на независан начин, без да се обавезно ослања на друге снаге, регионалне или друге“, каже израелски министар одбране Ехуд Барак.

Свакоме је јасно да ово није јун 1981. када су израелски авиони уништили нуклеарни реактор у Ираку. Нити је 2007. када су напали неидентификована постројења у Сирији. Данас су у Израелу свесни да би Иран свакако узвратио ракетама које свакодневно усавршава, да не говорим о ударима иранских савезника: Хезболаха у Либану и палестинског Хамаса којима је јеврејска држава блиска мета.

Барак Обама је, усељавајући се у Белу кућу, понудио дијалог Иранцима, али је убрзо застао. Као што је брзо заборавио на оно што је Арапима, и муслиманима широм света, поручио током говора на Каирском универзитету, тако је сада наставио с политиком заоштравања санкција ајатоласима у Техерану.

Ипак, уочи новембарских избора 2012, Обама није спреман за нову провокативну војну авантуру, четврти рат у једној деценији. Без обзира на то што у Вашингтону кажу да је Иран већа претња од Ал Каиде.

Довољно је, међутим, јастребова који би извештај ИАЕА желели да употребе као повод за „хуманитарну интервенцију“ која човечанство треба да спасе од (недоказане) иранске опасности.

У једно сам сигуран. Иран није Ирак. Понајмање Либија. Санкције му нису много наудиле. Чак ни прошлогодишњи проблематични удар компјутерским вирусом који су, верује се, САД и Израел саботирали рад центрифуга које Иран користи за обогаћивање уранијума.

Најважније је обновити преговоре о спорном иранском нуклеарном програму. Техеран има моралну обавезу да се укључи. Запад мотиве за сукоб не може да тражи у међународном праву које не забрањује обогаћивање уранијума.

Треба учинити све да се катастрофални рат не приближи.

Јевреји су имали барем два и по миленијума да науче ко су Персијанци. Велика би била грешка да их историји учи непредвидљиви Нетанјаху.