КАКАВ МИРАЗ СРБИЈА СПРЕМА

Стипе Месић ће у јануару, на српски Божић, посетити Косово. Хрватски лидер, коме у фебруару истиче деценијски мандат архитекте разбијања СФРЈ и промотора нових односа у региону, тако ће на лицу места, као први лидер региона који долази у Приштину, пожелети да покаже да Балкану предстоји процес који је назвао „декосовизацијом”.

Српски лидери ће недвојбено, уз доста повода, бити иритирани. Прети захлађење односа са Загребом, ионако тешко притиснутим недавном историјом.

Нека иде до ђавола Месићево регионално месијанство одрађивано уз помоћ тевтонских савезника и његово подучавање Срба како да се понашају према Косову и Републици Српској, али више ме мучи како ћемо ми сами одговарати на изазове.

Пошто смо примили два новогодишња поклона – скидање са „беле шенгенске” листе и деблокаду Прелазног споразума – пословично смо склони закључку да је лавовски део посла обављен.

Отворена је лицитација да ли кандидатуру за чланство у ЕУ поднети одмах или сад. Онда је, у складу са временским приликама, шеф холандске дипломатије морао да нас охлади и подсети да следи ревизија у јуну. Испоручење оне двојице Хагу остаје услов над условима. Нема индулгенција (опроста). Корак по корак.

Шта ће у вези са тим урадити Расим Љајић не знам. По календару који је сам дао, њему је остало тек 11 дана. Колико је остало свима нама такође не знам, али знам да су добри односи и сарадња са суседима један од корака који следе.

Дакле моје је питање да ли ће и „најпроевропејскија власт” у Београду наставити да брани Коштуничино наслеђе показујући пркосно на шта је све спремна у одбрани Косова?

Односи у региону високо су котирани на листи захтева које ЕУ поставља сваком кандидату за чланство. Ради се пре свега о политичкој нормализацији која би била гарант да на Балкану поново не дође до пуцања.

Наравно да Србија жели суверену политику и да не допушта да јој било ко држи лекције. То и није амбиција ЕУ: „Није на нама да говоримо председнику Тадићу шта да ради”, изјавио је у Бриселу Хавијер Солана после септембарског сусрета са српском делегацијом. „Он је председник државе која жели чланство у ЕУ и сигуран сам да зна шта треба да уради да би остварио тај циљ”.

Било би Тадићу једноставно када би унија у 27 гласова чврсто стајала иза уверавања да Косово нема везе са процесима интеграције, да су то два одвојена тока. Шта је са изјавом шефа француске дипломатије који сматра да косовска иницијатива Србије у УН и европске интеграције нису сагласни?

Знам да волимо да игноришемо ставове који нам се не допадају, али Европљани могу себи да допусте луксуз да због Косова буду подељени. Породичне расправе. То не значи да ће одустати од захтева да Србија има добре односе са свим својим суседима. Давно је речено да ЕУ не жели члана који ће у мираз донети тензије.

Ко гарантује да после хашког услова неће уследити формулација: регулишите односе са Косовом. Не допада нам се недефинисан статус између дипломатског непризнавања и практичног игнорисања.

Има ли Београд, сем плана А, по коме су решавање статуса Косова и Метохије и европске интеграције два одвојена процеса, и резервне планове?

Да не околишам: да ли смо због „најсветије српске речи” спремни да се одрекнемо стратешки дефинисаног приоритета – уласка у ЕУ? Пошто се највећи број политичара свих боја популистички сагласио да постане талац косовског питања, одговор је углавом познат. Не, Србија „никад неће” прихватити независност своје јужне провинције. Макар и по цену европских интеграција.

Браниоци ове тезе већ имају спремно референдумско питање: Да ли сте спремни да се одрекнете дела српске територије? Огромна већина одговорила би одрично.

А шта ако би се питање преформулисало: Да ли сте спремни да се одрекнете дела српске територије, помажући на све начине Србима на Косову и Метохији, у замену за дугорочни мир, стабилност и просперитет региона и за брз улазак Србије у европске интеграције?

Тврдим да би иста она огромна већина била „за”. Штитили би интересе Срба као што помажемо Србима у Републици Српској. И ништа не фали што је признајемо као суверену државу у нашем суседству.

Пошто готово нико није спреман на такву формулацију, тиме смо себи навукли обавезу да на односе са суседима гледамо готово искључиво кроз једнострану призму њиховог става према Косову.

Знамо како ствари стоје са Црном Гором и Македонијом. Откако су Подгорица и Скопље признали Приштину тешко је говорити о сарадњи суседа, не барем у равни дипломатије. Словенцима је некако опроштено. Хрвати се одавно сматрају актером завере са Месићевим печатом испод.

Са Босном је друга прича. Не тиче се Косова, али испада да однос Београда према суседу преко Дрине данас представља најозбиљнији тест српске дипломатске умешности.

Свесна да је дејтонска Босна јава која је зауставила рат, међународна заједница од Београда очекује „конструктивну улогу”, сличну оној која ће се тражити и око Косова. Шта то значи?

Значи да Србија, која у релевантним спољним визурама држи „даљински управљач” одлучивања у Бањалуци, обузда национализам босанских Срба оличен ликом и делом Милорада Додика. Није случајно Вук Јеремић за Вашингтон путовао преко – Сарајева.

Пошто је увидео да „пројекат Босна” не иде у жељеном правцу, западни свет сада покушава да врућ босански кромпир што пре убаци у НАТО и ЕУ, па нека у Бриселу виде шта ће. Зар исто неће важити и за Косово?

Све то подразумева помоћ Србије. Тим више што се она сама, ничим изазвано, истурила као „лидер региона” и тако – рекао бих из нехата – прихватила и највећу одговорност за оно што се око нас догађа.

Ако нам сутра неизбежно на дневни ред доноси „нормализацију” са Косовом, данас се Београду отварају шансе. Тешко да ће ме неко разуверити да постављање Србије на „белу шенгенску” листу и деблокада Прелазног споразума немају никакве везе са очекивањем међународне заједнице да Србија буде „конструктивна” у решавању босанских проблема.

Да не помињем да би улазак у НАТО прекодринских Срба олакшао посао београдским ентузијастима укључивања у западну војну алијансу.

Тако се враћамо на почетно питање: да ли је Србија квалитет односа у региону и прижељкивану добросуседску сарадњу, коју очекује ЕУ, спремна да стави на косовски олтар или ће Београд своје процене будућности заснивати само на параметрима који се искључиво тичу „отетог дела наше свете земље”?

То питање, јавно, још није дошло на дневни ред, али сигуран сам да га нећемо избећи. Имамо ли одговоре који се не своде само на „Србија никада неће...”?

Месић у Приштини доказује да су рупе прошлости по којој копамо дубље него што желимо да мислимо. Али ако се већ помиње минуло време, оно учи да је затварање очију пред националним и етничким тензијама опасније од било каквог дијалога, макар и свађалачког.