Добисмо те три милијарде долара. Када би се овај ексклузивни успех српских преговарача мерио брзином промене лицитиране бројке – прво милијарда, одмах потом две, а коначно и три – онда бисмо освојили злато на финансијској олимпијади.

Нажалост, из натезања с господом из ММФ-а закључујем да су цифре мењане јер није постојала одговарајућа процена опасности од рецесије која је, рекли су нам сада отворено, на вратима Србије. Плашим да не завршимо са златном колајном са – дужничке олимпијаде.

Макроекономски велеслалом с Копаоника и микроекономски цикцак у седишту владе не дају много повода за поверење у прихваћене антикризне мере. Не барем за сада. Многи потези су или у сфери демагогије – пореске промене или потпуног нонсенса – захтева да се зауставе процеси из радних односа.

„Има човек, има проблем. Нема човек, нема проблем”, говорио је отац совјетске Чеке Феликс Ђержински.

Сумњичав сам јер се ради о мерама које се доносе преко колена, како ком министарству нешто падне на памет. Неке прођу, друге после исмејавања у јавности заврше на сметлишту.

Нема дуговечније целине. Што и не треба да чуди у земљи која годинама говори о визијама, а не успева да их дефинише. Како онда да имамо осмишљен приступ финансијском цунамију који је изненадио и много рационалније од Србије?

Зато избављење тражимо на појилу ММФ-а. Потискујем у себи са зебњом кошмарна сећања на експерименте које је овештали чувар традиција неолиберализма своједобно испробавао на Аргентини.

Пошто сами нисмо били у стању да на време препознамо опасности, пошто не умемо да осмислимо рецептуру изласка из кризе, испада да је добро што нам, поново, други исцртавају судбину.

Како, међутим, да верујем у кредибилитет фонда? Та господа брљају по Србији. Седели су овде данима, исписивали неке бројке и тражили тевтонску финансијску дисциплину а онда им на памет пала сулуда идеја да од домаћина траже да, штедње ради, смањи број министарстава. Они заиста не схватају где су били.

Како да се смањи број министарстава? Једва смо их расподелили. Ко би то сада укидао или припајао. Био би то крај коалиционе архитектуре. Помишљам на најгоре: да они под фирмом финансијских избавитеља нису можда овде дошли са идејом да руше владу?

Срећом, српска социјално одговорна влада је од тврдог материјала. Патриотски је издржала налет. Сви министри су и даље у седлу. Па шта кошта да кошта. Пошто су у државној администрацији замрзли плате, део тог трошка остатак запослене Србије треба да покрије порезом.

Премијер поносно каже да је доњи лимит неопорезованог дела зараде са 6.000 динара подигнут на 12.000 динаракако би се заштитили најугроженији. Некако слутим да ће преко ноћи порасти број оних пријављених на плату од 12.000. Сива зона као одговор на фискални дилетантизам.

Ако овако настави да нас брани, још мало па ће влада оне са 30.000, 40.000 динара прогласити екстрапрофитерима, капиталистичким кулацима. Па да им се све узме јер нема смисла да због глобалне финансијске кризе некоме умакне министарска фотеља. Или да држава остане без најмногољуднијег кабинета у региону, и шире.

Власт је много пута досад викала „ево вука”, а сада, када је он заиста пред вратима, погубила је поверење народа и тога мора да буде свесна. Пребацивање терета на „добростојеће” изнад 12.000 динара, исте оне који добро памте како су „велики банкари” пролазили неопорезовано, делује барем патетично.

Повећање пореза је државна апанажа, намицање прихода. У праву је један креативни блогер на Б92: „Ја предлажем да се стави рампа на Теразије и да се свим пешацима наплати пролаз”.

Држава би буџетске рупе пре свега требало да запуши смањењем расхода. То је, а не повећање пореза, од ње тражио ММФ. Зашто се онда не редукује државни апарат када сви признају да је 28.000 запослених превише? Зашто се, попут Хрватске, њима не снизе примања? Како да знам да нам не замазују очи смањењем трошкова за аутомобиле, мобилне или репрезентацију? Ко ће то да мери?

Када видим какве све идеје обузимају Цветковић & Co, колико су брзи и (не)конзистентни у грађењу државе која ће бити „узор за штедњу”, готово да ми се ММФ некако омили па у дубини напаћене душе и из кризом нагриженог џепа извлачим признање да фондовци нису криви.

После свих задуживања Србије до близу 20 милијарди евра, све силе проблематичних приватизација и тајкуна изашлих из белих чарапа, и даље смо без аутопутева, мостова или железнице, без производње, увозимо бели лук и цвеће као да живимо на песку.

Пошто немамо ништа, јер су појединци узели све, сада покушавају да нас кљукају дозама све јефтинијег популизма. Још само фале агитпроповски апели на колективну свест јер смо у тешким временима.

Ако нам и сутра не буде добро, немој да неко упире прстом према ММФ-у. Фонд само рутински одрађује оно што пацијенти попут наше владе нису у стању да ураде сами. Добили смо СОС продавнице. Недостаје одговорнија СОС влада.

Добродошли у рецесију!

Полако Јакшићу. Што си се овако наврзао на нашу јадну владу која из кризе покушава да се извуче ко пиле из кучина. Зар проблем није глобални. Одговоре немају ни много већи и моћнији од нас.

Тачно. Расте број бескућника од САД до Јапана, али када гледам како свет доживљава предстојећи лондонски састанак Г20 посвећен трагању за одговором на кризу, још више ми се повећава притисак.

Суочен са слободним падом економија, који је милионе оставио без посла, а хиљаде компанија отерао у банкрот, свет овај скуп сматра најважнијим догађајем после Другог светског рата. Имате ли такав доживљај овде? Сумњам. Док се очекује да у Лондону буду изнова писана правила глобалног капитализма како би се избегло понављање најтеже кризе у последњих 80 година, ми смо окренути себи.

Покушаће тамо њих 20 да стабилизују глобална финансијска тржишта, да реформишу међународни финансијски систем и да хармонизују макроекономске регулационе стандарде. Ми овде пронашли смо већ генијално решење заводећи порез онимакоји зарађују више од 130 евра месечно.

Они тамо расправљаће о предлогу Русије да националне банке и међународне финансијске институције диверзификују сопствене девизне резерве и да установе супранационалну резерву (Специјална права вучења ММФ-а), као алтернативу долару. Кина, чије су девизне резерве 2.000 милијарди долара, подржава идеју.

И не чекајући да видимо шта ће одлучити они који ће нам одређивати судбину, ми овде пожурујемо да се задужимо не знајући шта ће бити.

Док лидери ЕУ одбијају позиве Вашингтона да повећају стимулативне пакете, овде једва разазнајем такве мере. Можда нам и не требају – већина банака ионако је инострана.

Водећих 20 развијених нација света можда се и неће договорити како да спрече налет протекционизма, али приступ проблемима несумњиво импонује. Овде ћемо заборавити да они имају план, а ми сурогат плана.

Неких сличности, ипак, има. Лондон предузима опсежне мере одбране од демонстраната који прозивају одговорне за кризу. Овде уочавам драстичну промену тона на „либералним сајтовима” који традиционално хвале демократе: не памтим такво незадовољство понашањем владе.