У Европи се баш захуктало. Дошло је време за наплату рачуна прављеног у време настанка евра, када су многи економски принципи жртвовани зарад романтичних политичких визија.

Историја заједничке монете је нарација о доброј идеји која прети да се претвори у трагедију епских размера претећи самом концепту европских интеграција.

Постоји, међутим, политички пар који то жели да спречи: Ангела Меркел и Никола Саркози. Прва, јер су ЕУ и зона евра терен за доказивање немачке моћи. Други, да би показао да Француска није толико слаба.

Одлучни да докажу да су прави наследници очева оснивача уједињене Европе, Конрада Аденауера и Шарла де Гола, ово двоје чврсто је решено да сачува један од највећих пројеката друге половине прошлог и почетка овог века.

Прошле недеље просто су збрисали премијере земаља највише заражених вирусом презадужености који прети евру.

Јоргос Папандреу и Силвио Берлускони су прве жртве Биг-Бенга, прекомпоновања европске сцене које следи. Биће их још. Панцирни двојац Меркози је, подижући улог фонда за осигурање будућности на 1.000 милијарди евра, срушио Папасконија. Крај.

Не, биће да је ово почетак прекомпоновања. Европска унија је подељена. Граница иде зоном евра која почиње да гради сопствену институционалну архитектуру.

Немачка је нов, готово хегемонистички лидер монетарне уније Г-17 – на добробит или штету, видеће се. У тој новој Европи Бундес-диктата и германске културе стабилности бројке ће бити важније од речи. Преосталих Г-10, оних ван зоне евра, испадају из чврстог европског језгра. Биће замољени да изађу из сале када се разговара о заиста важним питањима.

Берлин је одлучан да заведе тевтонску финансијску дисциплину у „Појасу белог лука“ – како су Американци својевремено цинично назвали медитерански обод настањен Шпанцима, Италијанима и Грцима.

Тако дакле изгледа савремена Европа. Пред темељним променама. Да ли ће таква Европа, притиснута кризом и лошим искуствима претходних проширења, све више исказивати оно што се зове „замор“ гледе нових чланова?

Да ли су угрожена обећања која су региону западног Балкана дата на самиту у Солуну још 2003?
Мој стари познаник, Стефано Санино, сада генерални директор за проширење у Европској комисији, све то индиректно потврђује: „То је делом због политичких разлога, и то нећу да кријем.

Постоји и осећај тешкоћа који је у земљама чланицама генерисан кроз претходна проширења“.
Осећај социјалне несигурности у ЕУ, криза зоне евра и ефекти претходних проширења значе да „замор“ постоји – барем код дела чланица ЕУ – и да ће путовање кандидата ка Бриселу бити продужено, пропраћено новим притисцима и захтевима.

Саркози земљама западног Балкана чак наговештава неки нижи степен чланства. Ако преговори о чланству уопште ускоро почну.

Отуда и све чешће помињање могућности да се на самиту ЕУ 9. децембра неће расправљати о кандидатури Србије. Да ли је то лоша или добра вест?

Прва опција, скидање ове теме са агенде самита ЕУ, значи да би замор тамо могао да значи одмор овде.

Одлагање дебате о кандидатури ишло би на конто Европљана, па би власт имала чисте руке.
Осиромашеним, незапосленим, покраденим и утученим Србима ионако је све мање стало до Европе. Ентузијазам за ЕУ наставио би да слаби, али показује се да то превише не брине „најпроевропскију владу“ Србије .

Испада да би одлагањем дебате о кандидатури власт добила тајм-аут. У Бриселу не би било приче о кандидатури, али не би било ни притисака да се косовски чвор разреши брзо, по нацрту Ангеле Меркел.

Власт би уочи избора изгубила адут добијање кандидатуре, што значи заостајање и ново траћење времена, али би се ослободила притисака да „нормализује“ односе са суседима, укључујући Косово.

Изгледа да је државни врх одабрао приоритет, па се популистички држи најсветије српске речи неспреман да одговори на понуду сјајно формулисану реченицом: или у Европу – без Косова, или останак ван Европе – без Косова.

Сума сумарум, одлагање расправе о кандидатури Србије одговарало би ДС-у. Стављајући до знања да нема намеру да мења косовску политику, Борис Тадић би могао и даље да тврди да није променио европску политику. Засад. А шта ће бити после избора је нека нова прича.

Друга опција је да на самиту у Пољској кандидатура не буде скинута са дневног реда. Око тога онда постоје варијанте А и Б.

Варијанта А је да кандидатура прође – што је условљено реанимацијом преговора Београда и Приштине који су тренутно затрпани шљунком барикада, затурени негде у царинском контејнеру.

Уколико се дијалог брзо обнови, како обећава београдски преговарач, ЕУ би могла да покаже добру политичку вољу и награди актуелну власт која би то укњижила као капитални резултат претходних година.

Кандидатура би постала крунски предизборни аргумент иако овде нико реалан више не помишља на одређивање датума преговора.

Такав сценарио има и своју другу страну. Ако одлагање кандидатуре властима омогућава да у предизборну кампању крену машући високо подигнутим барјаком Косова, добијање статуса кандидата подразумева да надувани патриотизам мора да спласне и да Београд успостави контролу над делом политички одметнутих Срба са севера Косова.

То би значило да косовско питање изгуби на рејтингу и престане да буде (зло)употребљавано као параван за колекцију разних неуспеха. Скидање Косова са ранг-листе и није неко олакшање властима (и „патриотској опозицији“) јер би сиромашна предизборна понуда на теме као што су развој, запошљавање или сузбијање корупције била поприлично огољена. ДС власт нема да понуди много тога конкретног, СНС опозиција ни апстрактног.

Варијанта Б је да кандидатура не прође. Власт у том случају губи сваки аргумент и морала би да буде спремна на бараже критика зашто није на време кориговала своју косовску политику – а била је прозвана – јер би сваком било јасно да је губитак кандидатуре директна последица оглушивања о захтеве за променом курса.

Како год, када се подвуче црта, прича се тиче времена. Та категорија је у политици од необично велике важности. Модерно се зове „тајминг“. Правовремено донета одлука доноси много веће користи од закаснеле. Или барем умањује количину штете.

На ту тему нисам оптимиста. Готово да је успостављена нека туробна традиција да ми редовно каснимо. Или не проценимо ситуацију на време, или се плашимо, тек резултат је исти: ако добијемо, добијемо мање него што смо могли. Ако изгубимо, изгубимо више него што је требало.

Како је могуће да данас, када се толико прича о будућности севера Косова, заборављамо шта се догодило када су Срби у Хрватској глатко одбацили онај план З-4? Није то било у раном палеозоику.

Ако су династије и разни режими одговорни што Косово више није Србија, зар ове власти не схватају да им је историја само доделила незахвалну улогу завршног извођача давно обављених радова?

Али, фасадерима нове српске историје је наменила и одговорност уколико на време не схвате реалност. Што допуштају да се приближавање Србије Европи уклопи у циничну опаску коју сам чуо пре неки дан:

Како иде, Сизифе? Ето, гурам.