Лиценца за бахатост

Волео бих да имамо визионарску, енергичну реформску власт, али све сам уверенији да су такви квалитети убијени 12. марта 2003, када и Зоран Ђинђић.

Док свет у Давосу преиспитује капитализам и, бавећи се глобалном кризом, трага за одговорима за будућност, све је више симптома који указују да се Србија примиче деведесетим.

Набусити министри, појачана патриотска реторика, затезање са суседима, идентификација „унутрашњег и спољног непријатеља“, претње неистомишљеницима, дрски хулиганизам, срамне судске пресуде, притисак и омаловажавање медија, корупција и контрола финансијских токова...

Сва је прилика да ће предизборна кампања бити бескрупулозна – што Србију може да удаљи, а не да приближи европским вредностима у које се власт непрестано куне.

Протекла недеља препуна је утвара прошлости које бацају сенку на успехе наших спортиста, сасвим ретке феле Made in Serbia.

Почела је под утиском експедитивне смене управника Народне библиотеке. Читав случај враћа у вунена времена социјализма, када су лифероване бомбастичне афере и када су се дисиденти правили од неких опскурних типова. Ефикасност владиног телефонског одлучивања носи све директивне ознаке оловних година.

Понет истраживањем које каже да Срби у његов ресор верују највише после Цркве, министар унутрашњих дела се разгоропадио па на све стране прети затвором. Градиво које је набифлао и понављао као перспективни портпарол изгледа да му тешко излази из главе.

„Недопустиво“, каже Ивица Дачић после два дана насиља над хрватским навијачима по Новом Саду који тек што је почео да се опоравља од мучног спора око обележавања мађарског погрома над Србима, Јеврејима и Ромима.

Како „недопустиво“ када се догодило, допустило? Ко треба да прави безбедносну процену? Зар је тешко претпоставити да они који пажљиво припремају обрачун с „гејовцима“, они који у џепу држе адресе страних амбасада, они који држе балване и крију се иза референдума, да исти ти неће планирати још једну велику саботажу?

Толике припреме европског првенства, новац и труд, све то пожелео је да киднапује „навијачки“ талог Србије у жељи да покаже да омражена неверничка нога не сме ни да крочи на свето српско тле.

Оставити без заштите Хрвате да са шаховницама кличу свом тиму исто је што и с црвеном крпом изаћи пред разјареног бика. Зар министар није могао раније да иницира ангажовање додатних српских снага? Или да позове у помоћ хрватске полицајце с којима развија регионалну сарадњу?

И шта сада? У нормалној земљи били би пресрећни што долазе хиљаде људи који ће овде оставити паре. Из ненормалне их отерају.

Ко треба да сноси одговорност? Боле из бањалучког „Борика“, овдашња инкарнација Осаме бин Ладена?

Борис Тадић не пропушта важне спортске догађаје. Ако је већ без иницијативе остао његов екуменско-коалициони министар, и председник је могао да унапред упозори. Председник интервенише у разним приликама, могао је и овом.

Држава је 2009. прогласила рат хулиганима, а Тадић је тада ту борбу уздигао на ниво „центра свих приоритета“. Сви се сећамо, било је то време смрти Бриса Татона. Несрећни Француз после је добио и улицу у Београду, а виновници његовог убиства примерено су кажњени. Авај, сада су им казне преполовљене.

Треба ми Европа. Призивам туторе из Стразбура. Оне који су, очито сувише уљудно, износили замерке на реформу српског правосуђа. Било би време да се јаве и да кажу да са оваквим срамним пресудама Србија не треба да рачуна на ЕУ.

Ако мене питате, с лицем које је српска власт показала ових дана, ни она ни сви ми с њом не заслужујемо да уђемо у ЕУ. Испоставља се да толико још треба на себи да радимо да би било најбоље да сами затражимо time out.

Све на радост овдашњих подвижника извитопереног српства, средњовековних копљаника српске државности, духовника с мачем у руци, чувара патолошке моралности, злочиначких ктитора патриотизма, хулиганских банди...

То нема везе с Косовом. Нека се наставе преговор као ретка светлија звезда над замрзнутом јануарском Србијом. Али, изгледа да су српски политичари куповину кандидатуре својим „конструктивним ставом“ око Косова схватили као дозволу да забораве шта све ова земља треба да уради да би била достојан члан европске породице.

Није најављена мартовска кандидатура лиценца за бахатост. Нормализација односа Београда и Приштине не сме да буде плаћена завођењем гвоздене дисциплине по Србији, спутавањем критика, лажном пацификацијом националиста тако што ће им све друго бити толерисано.

Уколико не жели да разочара и оне који верују у њене темељне вредности, Европска унија не сме да ћути. Довољно је до сада пропуштала разне прилике да васпитно утиче на овдашње политичаре.

Данас је Европљанима приоритет нормализација односа на релацији Београд–Приштина. Српска власт почела је да се извлачи из неугодне изолације у коју се довела постављањем балвана на северу Косова. Шеф државе обећава лако решење проблема заступљености Косова у међународним организацијама. Шеф дипломатије успео је да стигне чак до немачког колеге.

ОК. Али нико овде не треба да се заварава да после Косова на дневни ред неће стићи реформски приоритети. Волео бих да то не заборављају ни у Бриселу. Да Србију као кандидата посматрају у њеној општости, да прате сва збивања.

Пишем то забринут јер се ствари погоршавају. Бучи ми у глави од оружаних и реторичких завера чији су актери идентификовани пре него што су завере уопште потврђене. Узимам аспирине не бих ли се спасао од проблематичних доушника, клиничких цинкароша и умоболних митомана.

Почели су јуриши на филмове као да их је правила Лени Рифенштал а не Анђелина Џоли.

Много тога лошег упаковало се у нашу свакодневицу за кратко време. Типични симптоми кризе, рећи ће социолози. Тачно, али ако допустите да криза надвлада у свим облицима живљења, онда сте на добром путу да одете дођавола.

Ништа нам неће вредети договор о начину представљања Косова у међународним институцијама, или успешна имплементација споразума о слободи кретања, уколико ствари почну да се урушавају на другим странама.

Статус кандидата треба да буде антибиотик широког спектра дејства. Лоше би било ако само лечи косовске тегобе. Зато кандидатура у временима која Србију одмичу од демократских вредности може да буде опасна.

Добро познајем ову власт и стојим чврсто иза закључка да би добијање статуса кандидата протумачила као ловоров венац на све што је урадила. А урадила је мало.

Пошто је тога свесна, сада почиње да прети. Улазимо у „орбанизацију“ Србије. Неке од ствари које је десничарски мађарски премијер Виктор Орбан учинио Мађарима догађају се овде.

Ако се не убрзају реформе, ако правосуђе не постане заиста независно, ако се не обузда све израженија бахатост извршне власти,  ако се наставе притисци на медије и појачава репресија према изговореној речи, ако се задрже монополи... онда ми Србија као земља кандидат ништа не значи.