Изграђен је 13. августа 1961. преко ноћи, срушен је 9. новембра 1989. по дану. Раздвајао је Берлин, ујединио је Европу. Био је направљен од бетона и жице, али је много више био амблем и метафора.

Током владавине седморице америчких председника и петорице совјетских лидера – од Џона Кенедија и Никите Хрушчова до Џорџа Буша и Михаила Горбачова – Берлински зид био је симбол свега што је одвајало Исток од Запада.

Деловао је непробојно и трајно. Онда је пао. Готово библијски, попут зидина Јерихона. Био је то несумњиво најважнији догађај у историји Европе од колапса фашизма.

Пошто је спектакуларно разбио Берлински зид, цунами који је потопио Хладни рат, реални социјализам и његову командну економију, драматично је променио топографију света пресељавајући моћ са Запада на Исток, из Европе за Америку и Азију, наговештавајући крај четири века европоцентризма.

Пад зида био је шокантан, мада не и драматично изненађујући. Читав Запад, посебно Западни Берлин – тројански коњ капитализма на тлу социјалистичке Демократске Републике Немачке – дуго је чекао на такву прилику.

ДДР се непосредно пре рушења зида припремала за прославу 40 година постојања, али славље је угрожавала атмосфера растућих тензија. Хиљаде незадовољних Источних Немаца користило је рупе у гвозденој завеси да би побегли преко Мађарске и Чехословачке. Они који су одабрали да остану покушали су протестима да изборе реформе и либерализацију система.

Док су власти у Источном Берлину очекивале да ће им Совјети помоћи да сломе растући отпор, Источни Немци су се надали да ће Михаил Горбачов, творац перестројке и гласности, подстаћи спровођење реформи.

Испоставило се да је Горби покварио парти Ериху Хонекеру. „Живот кажњава оне који дођу прекасно”, поручио је Горбачов на прослави у Источном Берлину. Постало је јасно да камерадима нема помоћи из Москве.

Не желећи да понови Будимпешту 1956. и Праг 1968, или да копира пекиншки Тјенанмен 1989, Кремљ је одустао од праксе да свет социјализма на окупу држи силом. Хонекер је био приморан да се повуче само 11 дана после славља.

Тако су обављене припремне радње које су омогућиле да се последњи совјетски лидер одазове позиву који му је раније, са Бранденбуршке капије, упутио Роналд Реган: „Срушите тај зид, господине Горбачов”.

Зид је срушен. Источна Немачка је нешто мање од годину дана трајала на позајмљеном времену. Њен бирократски социјализам умро је као што је и живео – у бирократском хаосу. Онда се ДДР ујединила са Западном Немачком, уз слабо прикривани страх Руса, Британаца и Француза.

Отворено је ново поглавље историје. Совјетски Савез и његова империја Варшавског пакта тихо су се угасили. Погреб је означио крај „хладног” рата и читавог поретка међународних односа после Другог светског рата.

Државе источне Европе и оне на бившој совјетској периферији добиле су пуну независност. У Јужној Африци се распао режим апартхејда. Прекинути су многи ратови по Азији и Африци. На Блиском истоку је мир био ближи него данас.

Као и увек у драматичним ситуацијама, промене су многе државе довеле пред избор: музеј или будућност. Ко их није препознао завршио је у прашњавим архивама историје. Попут Југославије.

Док се на Видовдан 1989. већина источних Европљана усуђивала да сања о некомунистичкој будућности, милион Срба припремало се да са Слободаном Милошевићем скочи у шест векова прошлости.

Насилна дезинтеграција Југославије била је понајвише производ непрепознавања разорног хука рушења зида. На то су се потом навалиле новонарасле амбиције прекомпоноване Европе.

Мудрији су брзо одабрали нов пут. Чешка и Словачка разишле су се мирно. Уједињена Европа постаће убрзо нов терминал перспектива и будућности источне Европе.

САД су промене славодобитно искористиле да се наметну као једина глобална сила света. Доказујући да и промене изазване падом Берлинског зида нису вечне, Emporium Americanum није саставила две деценије: срушена је у песку Месопотамије, потом додатно скрхана финансијском и економском кризом.

Заслепљеност силом, ароганција и непрепознавање реалности, што је Џорџ В. Буш довео до екстрема, урушиле су Америку на начин на који је Леонид Брежњев интервенцијом у Авганистану ударио последњи ексер у ковчег СССР-а.

Ако је Кремљ имао шансу да извуче поуке из Прашког пролећа 1968. – озбиљног наговештаја онога што ће се догодити 1989, онда је Бела кућа прилику да реорганизује свет имала после терористичког напада на Америку септембра 2001.

Прилике су пропуштене. Антиамериканизам је у последње две деценије букнуо. САД су погубиле многе кредите, посебно моралне. Титулу лидера слободног света Америка би тек могла да поврати.

Русија је из година после 1989. изашла као велики губитник. Мада је путиновски заокрет, наслоњен на повољне енергетске околности, Москву вратио у светску орбиту, и Русија је данас суочена са озбиљним социјалним и економским изазовима док се империјалне амбиције поново усељавају у политику Кремља.

Показало се да је пад Берлинског зида био лекција коју најтеже уче најмоћнији.

Европа је највише профитирала. Пошто је уклоњена запрека дуга 43 километра, некада ексклузивни клуб западних Европљана доживео је „биг бенг” и проширио се на исток. Успешно је уведена заједничка монета. Али, када је постала моћна, и Европска унија почела је да исказује симптоме слабости.

Показује се да је Европа недовољно искористила шансу отворену пре две деценије. Уместо слављеничког ватромета, ЕУ је данас суочена са унутрашњом и спољном стагнацијом.

Источне чланице погођене су кризом која је стигла са европског запада. Тешко се проналазе механизми ефикасног одлучивања. Унутрашњи замор блокира проширење док је унија суочена са претњом даизгуби утицај наспрам брзо растућих нових сила 21. века.

Можда парадоксално, али рушење Берлинског зида највише је помогло земљама које су од њега биле удаљене хиљадама километара. Крај Хладног рата размахнуо је глобализацију коју су најбоље искористили Кина и Индија.

Пад зида донео је и слободу изражавања која се убрзо проширила Европом. Технолошки проналасци и демократизација моћи Интернета омогућили су људима да своја размишљања деле са глобалним аудиторијумом на дотле невиђен начин. Глас су добили они који се друкчије не би чули.

Да, рушење берлинског зида обезбедило је настанак једног безбеднијег, просперитетнијег и слободнијег света, али у међувремену су се испречили нови изазови ништа мање опасни од нуклеарних пројектила који су некад бранили два сучељена идеолошка блока.

Климатске промене, које пратимо готово дневно, захтевају глобалну акцију и рушење неког новог зида. Невидљивог, али опаснијег од Берлинског.