Ове недеље ће Штефан Филе, комесар ЕУ за проширење и политику према суседима, представити годишњи извештај Европске комисије о оствареном напретку девет земаља које желе да уђу у Европску унију.

Хрватска, то је већ познато, улази средином 2013, убрзо после ње ће и Исланд – под условом да тамошњи бирачи одобре чланство. Сви други ће по свему судећи морати да сачекају много дуже – најмање до краја ове деценије. Одлагања се мање тичу технике прилагођавања животу у ЕУ, много више поновног уласка политике у процес проширења.

Тако пише „Јуропиен воис“ из Брисела, а онда упућује на табелу са оценама шанси појединих држава. Погледам за Србију, пише: Тако близу, а тако далеко.

Сад ми је лакше. Нису само ови наши политичари ти које не можеш да ухватиш ни за глави ни за реп. И они тамо у Бриселу петљају. Сетимо се како су уверавали да су европске интеграције и Косово „два одвојена колосека“.

Нема везе што је Ангела Меркел после била онако брутално прецизна када је поручила да не сањамо улазак у ЕУ док не средимо односе са суседним државама, наравно укључујући Косово.
Бирократе међутим и даље покушавају да од Брисела направе Делфи, па нуде питијска пророчанства: Тако близу, а тако далеко. Овдашњим политичарима је – пре свега због наредних избора – неопходно оно „тако близу“. Заморени и погођени кризом Европљани ће акценат ставити на „тако далеко“.

Шта је реалније? Немам дилему. Ово последње. Не само зато што је Европа та која одлучује, већ и зато што на такав закључак наводи читава колекција различитих чињеница. Да поближе размотримо само нека последња догађања која хронолошки враћају на 27. септембар.
Тада је, знамо, у сукобу Срба са севера Косова и Кфора било повређених на обе стране. То је чињенично стање. Остало је политика.

Могуће је да се Београд полако мири са идејом да од Косова и Метохије јужно од Ибра нема ништа, па све чвршће притиска око севера Косова. Кренуло је још откако је Ивица Дачић лансирао идеју поделе, а Вук Јеремић покушао да је дипломатски замота у камуфлажни папир „демаркације граница“.

То је идеја која је могла да прође у Рамбујеу, па и коју годину касније, али откако су моћници ЕУ и САД стали иза Ахтисаријевог плана, идеја поделе дефинитивно је уклоњена са њихових политичких радара.

Српска власт не мисли тако. Заточеници уставне преамбуле и популистичке реторике, рођене у временима кохабитације Бориса Тадића и Воје Коштунице, хоће да верују да имају неки маневарски простор и да није све баш тако како им је поручила фрау Ангела.

Пошто је пропустио прилику да јавно промовише заокрет направљен пре годину дана у сусрету са баронесом Ештон – када је Београд повукао тврду резолуцију спремљену за УН и прихватио умекшавање – Тадић је самом себи заградио и оно мало простора који је у Бриселу отворио.

Како да притисне косовске Србе и објасни им да подизање барикада баш и није гандијевска борба? Како да обећа да ће држава Србија разбити криминализоване структуре у северној Митровици а да не испадне да је то антисрпски потез у тешким временима у којима Приштина уз помоћ Запада жели да и институционално приведе крају свој иредентистички пројекат?

У избору између газиместанске атмосфере која се поново на наше очи ствара због напредовања приштинских власти ка прелазима 1 и 31, и сукоба са Кфором, с једне стране, и ставова међународне заједнице због којих Србија упада у све већу изолацију с друге, Тадић покушава да лавира али је ипак склонији затезању него попуштању.

Остали су мање обазриви, па се објективно удаљавање од европских интеграција наставља. Прво се одустало од атлантских интеграција, сада смо све даље од ЕУ.

Не заваравајмо се. Још седам држава није ратификовало Споразум о стабилизацији и придруживању. Чак и уколико добијемо статус кандидата, датум почетка преговора нећемо добити. То је тај пац у коме Србија може да одлежи наредну деценију, ако не и више.

Пошто нема ни визију ни конкретно решење косовског проблема – а сем моста у Бешкој тешко да ичим другим може да се похвали – власт би да сачува статус кво косовског проблема.
Лансирање Косова на врх предизборних тема поново ће бити добродошао изговор да се не положе рачуни за све неуспехе и промашаје, за сва неостварена обећања.

Чини се да политичари свих фела више страхују од губитка гласова националне деснице него либералне левице. И биће да су, нажалост, у тој својој калкулацији у праву.
Отказивање „параде поноса” не само да је показатељ колико су слабе институције државе, већ је и политички скенер који јасно детектује да Србија 11 година после демократских промена рађе тумара у свету ирационалног него реалног.

Колико се само пажљиво градила сценографија око севера Косова: незаштићени Срби поново под налетом агресора.
Да ли Београд има ингеренције барем над делом оног што и даље књижи као своју јужну провинцију? Да ли Београд мисли да ће запрекама и барикадама спречити наум Еулекса и Кфора да подрже власти у Приштини?

Или политику диктирају најострашћенији косовски Срби уз помоћ јуришника Двери или Покрета 1389. који су им се доле придружили?
Ако под дипломатским средствима Београд подразумева и подизање барикада, питао сам се ко је плаћао, и плаћа, те инжењеријске радове. Ко подмирује трошкове механизације, песка, шљунка?

„Контроверзни патриота-бизнисмен“ одраније познат полицији, или сви ми, порески обвезници?
О томе се ћути. Као што се ћути и о томе ко је први потегао оружје приликом обрачуна код О.К. Јариња.
Имамо право на истину. Само на основу правих података можемо да знамо ко заиста води политику.

Ко је овде чији талац? Не знам шта је од две наведене могућности погубније за будућност.
То како је до јавности доспео метално хладан, професионално одрађен извештај о догађајима 27. септембра шефа Војне обавештајне службе је тема за себе. Човек ради свој посао, не зарађује плату што ће распиривати оптимизам, што ће муљати по оној „тим горе по чињенице“.

Занима ме како је могуће да руководство земље покушава да сачува сасвим другу интерпретацију догађаја – која не помиње отимање пушака припадницима Кфора и прву употребу ватреног оружја? Верзију о „голоруком српском народу“ која ме подсећа на ону причу из ранијих ратних времена са Пала када „испровоцирани голоруки српски сељак седне за вишецевни ракетни бацач и узврати ватру“.

Зар истина не би била добродошао повод да подсетимо Београд да је Ратко Младић у Хагу и да нам је доста тога да будемо колективни таоци разних сумњивих дружина које се замотавају у српску заставу испод које крију бурад са нафтом и кесице дроге?
Зашто бих био болешљив према криминалцима само зато што су пореклом из српског Јерусалима?

Да ли овдашњи естаблишмент размишља шта ће о њему мислити они у свету који су већ знали праву истину? Зар их није страх да ће подсетити на времена када је Слободан Милошевић Ричарду Холбруку говорио и обећавао једно, а сутрадан радио нешто сасвим друго?

Кад је крајем јула погинуо косовски полицајац Албанац, Србија је себе поставила на мету осуда из света. Ситуација се сада понавља. Свако растрежњење требало би да буде болно, али лекције нису научене.