И би петак. Српска потрага за европским Светим гралом одложена је до марта.

Компромисом између тврдог става Немачке и попустљивијег расположења других чланица, самит ЕУ је одлучио да Србија добије статус кандидата за чланство у марту – под условом да оствари даљи напредак у дијалогу с Приштином.

Средње решење је потврда степена незадовољства оним што Србија није учинила после летошњег избијања насиља на Косову, рекао бих чак и беса што Београд ни у последњим данима пред одлуку у Бриселу није успео да се избори с барикадама на којима су рањавани и Срби и припадници Кфора.

Но, одлагање не значи да ће Европљани, колико год заокупљени својим историјско-кризним дилемама, у наредна три месеца заборавити на Србију. Напротив.

Унија ће пажљиво пратити оно што назива „уверљивом посвећеношћу“ Београда даљем напретку дијалога с Приштином и остваривања досад договореног.

Признајем, потајно сам се надао кандидатури иако свестан да смо је чекали без довољно резултата, од косовских преко реформи судства до сузбијања корупције.

Помишљао сам да ћемо се после грозничавог покушаја пробоја на линији фронта Брњак–Јариње ипак некако провући. Да ће и Немци и Аустријанци ипак пожелети да награде и охрабре Београд, да дају импулс посусталом евроентузијазму Срба.

И Борис Тадић у ауторском тексту за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ пише да је очекивао статус кандидата након позитивног извештаја Европске комисије. Потом се чуди односу појединих утицајних немачких политичара и пита се зашто се Србија гура на ивицу тренутних историјских процеса.

И чуђење и питање је сасвим легитимно, али ни председник ни ми с њим од тога сада немамо ништа.

Узалуд је, у пет до 12, Тадић упозоравао да одлагањем и додатним условљаванима у процесу интеграције расте опасност од нове нестабилности и претња да Србија, а тиме и западни Балкан, још једном потону „у мрак национализма и нетрпељивости“.

Уз сав ризик да регрутују нове противнике ЕУ, који овде све агресивније помаљају главу, у Бриселу је превладао став да је пре свега на Тадићу да то спречи. Нема бесплатног ручка.

Да ли је канцеларка Меркел послала погрешан или отрежњујући сигнал, да ли ће њено вежбање строгоће допринети даљој корозији привлачности ЕУ, више није предмет дебате. То је, што је.

Србија је рашћердала капитал који је Европска комисија у октобру окарактерисала као „задовољавајући“. Уграђен је у темеље барикада које су – без трунке осећања за национални, државни интерес – подизане и дан уочи самита ЕУ. То се зове пуцањ у сопствену ногу.

Но, ако је Србија трагичном косовском магијом у два месеца успела да врапца у руци претвори у голуба на грани, не значи да су шансе изгубљене. Два месеца су изгубљена, али добијено је време до 12. фебруара.

Власт пред собом има девет недеља и прецизно исписану агенду за поправни. Пропуштена прилика не мора да буде изгубљена прилика. Околности пружају нову шансу. Могуће последњу, иако верујем да власт мисли да разјашњавање косовске политике треба оставити за постизборна времена. У томе је замка.

Бићемо стављени под лупу. Пажљиво ће се пратити спровођење свега досад договореног. Од царинских печата до катастара, од слободе кретања до споразума које тек треба направити.

Власти су, нажалост, поново показале да решења траже тек када им је Дамоклов мач над главом, у паници коју нису успеле да сакрију. Подижи барикаде, руши барикаде. Спречи слободно кретање Еулекса, омогући му слободно кретање.

Зашто је Србија у вечитом цајтноту? Зато што ћутањем покушава да прикрије недостатак идеја. Септембра прошле године, када је Вук Јеремић био у Њујорку са спремљеним говором српског предлога резолуције о Косову, Тадић је сео у авион за Брисел и с баронесом Ештон се договорио о координисаном ставу Србије и ЕУ – што је значило да од првобитног српског предлога готово да није остао камен на камену.

Сматрао сам тада, сматрам и сада, да је то био веома храбар потез. Очекивао сам да ће се после тога председник обратити Скупштини, народу и објаснити мотиве промене става. Да је то тада урадио, не би себе и све нас поново довео у непријатну ситуацију.

Овога пута председник се промптно у петак обратио јавности. Поновио је да његова политика „и ЕУ и Косово” није доживела пораз – што више делује као одбрана страначке него државне позиције.

Ако та политика није доживела пораз зашто би се Божидар Ђелић одлучио на оставку, тако редак и частан чин на овдашњој политичкој сцени? Проценио је, исправно, да су поражена сва његова настојања да Србији кандидатуру обезбеди сада, не у марту?

Тадић нам је свима остао дужан објашњења несумњивог заокрета на који се одлучио када је коначно позвао на уклањање барикада. Да ли је то назнака нове политике или је то био само последњи адут уочи бриселског самита?

Председник каже да има „јасну идеју“. Желим да је чујем. Претпостављам да то нису никакви преговарачки трикови које треба скривати.

Није прилика ни за какво ликовање на неуспеху који је колективне природе. Доста странчарења и манипулација, доста у латински замотаних тумачења нашег преговарача за чије је хијероглифско дешифровање неопходан шамполионовски таленат. Доста продавања магле.

Време је за сусрет са истином. Време је да рашчистимо с косовским митом. Једном за свагда. Срби северно или јужно од Ибра, и ми овде, све су уморнији. Последњи дани су то убедљиво показали. Народ хоће да чује шта власт намерава.

Да ли, и шта ради око немушто скриване идеје поделе – што је поодавно јавна тајна која, логично, подразумева признавање независности „остатка Космета“? Или намерава да се бори за висок степен аутономије северног Косова, што такође имплицира (не)формалну сагласност са суверенитетом власти Приштине?

Имам међутим основану сумњу да ће се наставити по старом. Да ће се одлука о одлагању употребити као потврда исправности досадашњег очито погрешног курса. Да ће бити још један доказ „завере” и неспремности ЕУ да нас приме – о чему је прошлог месеца пред спољнополитичким комитетом Европског парламента говорио шеф српске дипломатије.

„Било би будаласто очекивати да ће нас решавање проблема са Косовом било како приближити ЕУ. Учињено је да многи људи верују да би нас сарадња са Хашким трибуналом приближила ЕУ. А није”.

Откуд Јеремићу ова регрутација евроскептик? Морао би да зна да испорука Младића и Хаџића није аконтација коју је ЕУ у петак требало да исплати. Ради се искључиво о намиривању давно дате обавезе.

Ако је неко учинио да „многи људи верују”, онда то није грешка Брисела већ погрешно читање ситуације у Београду.

Но, 12. фебруар је близу. Времена је мало да би поново слушали оправдања у стилу: статус кандидата је више симболичка ствар, само један корак према преговорима који ионако могу да се развлаче годинама.

Не бих да се сва кривица свали на северне косовске Србе, мада је странчарење њихових лидера свакако допринело одлуци Брисела. Не бих ни преговарача стављао на распеће. Он је извођач, а не креатор политике.

Не бих тако олако тврдио да захтев за променом политике „петиције Преокрет” – чему то иронично преименовање покрета у петицију – представља поруку да је Србија (издајнички) спремна да одустане и од неког другог важног националног интереса.

Председник и људи у власти морају да буду свесни да су осиромашеним Србима дозлогрдила објашњења у стилу: ми знамо да смо изгубили суверенитет над Косовом, али смо дужни да га чувамо. Ми знамо шта је реалност, али тако не пише у нашем Уставу.

Косово није предизборна тема већ државно питање. Људи очекују да чују како даље. Плаше се да ће их исти људи истом политиком поново довести на исто место. Уколико власт не реши проблеме у зауставном времену, брзо ћемо се у марту суочити са данашњом ситуацијом.