ПЛЕС СВИХ НАШИХ ДЕРВИША

За сигуран успех неопходне су
две ствари: незнање и сигурност
Марк Твен

Маркетиншки су исполирани, искуствено обогаћени, просветитељски амбициозни, национално су свесни, религиозно опремљени, појавно сигурни, експертски угланцани, говорнички дотерани, реторички утренирани, глумачки опуштени и одевно испеглани.

Многи овдашњи политичари несумњиво умишљају да су елита која Србију гуливеровским корацима води у сјајну будућност. Волели би да су елита, али нису. Једино је тачно да их прожима осећај јединствености из кога вуку власт, контролу и доминацију.

Политичка елита није елита зато што себе тако назива или што по много чему одудара од миљеа у коме живи, већ по визијама које је красе, по озбиљном политичком активизму, по енергији којом води сународнике, по резултатима које остварује, по образовању и знању управљања.

Иако се господа политичари свакако неће сложити, тога махом нема, па бих пре рекао да је Србија претворена у вашар таштина света политике који је отуђен и недодирљив. У сценографију балканске политичке ТВ-сапунице чија је прва клапа давно пала а крај снимања серије се никако не види.

Прочитао сам ових дана да јавни цинизам и корупција у политици прете европској демократији. Тако тврде писци и научници који су се окупили у Прагу да би обележили 20. годишњицу револуције које су промениле Централну и Источну Европу.

,,Имамо слободу у којој људи осећају да је мање упада у њихове животе, али они имају веома мало утицаја на владе и на јавне послове”, рекао је један од учесника, Француз Жак Рупник. ,,Слободно тржиште” је, каже, постало кодиран израз за похлепу. Политички лидери користе ,,језик слободе док одбацују цивилно друштво и владавину права”.

Наравно да сам асоцирао на Србију.

Исти људи се попут дервиша врте у истом зачараном кругу чинећи све да остану у текији власти. Власт и новац умрежили су свет политике у ,,елитно братство” интереса које се међусобно чува. Њихове озбиљне расправе или скупштинске свађе, идеолошка или каква друга размимоилажења само су лилихип лаковернима.

Већ деценију причају исте приче, дају иста обећања, нуде визије које једва да домаше до прекосутра, покрећу исту посусталу привреду, отварају исте мостове, граде исте неизграђене аутопутеве, прете истим малверзантима, отварају нове тендере намештајући нове послове истим клијентима, обрачунавају се са истим корупционашима тек онолико да помислимо да то заиста раде, хапсе ,,своје” па после не знају шта ће с њима, реституишу исту нереституисану имовину, моле исте хулигане да буду учтивији.

Корупција загађује ваздух демократије и слободе. Грчка трагедија се темељи на миту, српска на миту и корупцији. Докле год је политика најлукративнија делатност у земљи Србији дотле овде неће бити озбиљне државе. Владавина права је више декларативна него стварна.

Пошто им се нико не обраћа, ако не рачунамо неиздржив и већ помало отужан притисак политике са ТВ екрана, грађани полако отупљују. Апатија и незаинтересованост прете да поступно униште демократију. Људи схватају да су злоупотребљени и да ово није земља подједнаких шанси. Немају начина да ишта учине.

Имају, узвратиће политичари. Биће нови избори па нека гласају за најбоље. Нека казне оне који су их изневерили. Што је наравно тачно, али од мале користи. Више инерцијом а мање ентузијазмом, одете на нове изборе да би установили да је понуда фосилизовано танушна.

Колико заиста можемо да утичемо на власт која би требало да буде ,,слуга народа”? Политичари и грађани састају се једном у четири године, ако нема превремених избора. Отуда и појам елите: eligere, на латинском изабрати.

Избора има, елите нема. Сви знамо како стоје ствари. Кандидати се сете свих могућих изборних група. Обећавају на све стране. Када уђу у власт, плуралистичком одлучивању дође крај. Политичаре опхрва амнезија. Обећања дата бирачима преко ноћи ишчиле.

Да све буде још горе, систем изборних листа не само да омогућава персонално мешетарење – поставим неког ко ми донесе гласове а онда уместо њега (ње) убацим миљеника – већ доводи до потпуног отуђења.

Када глас дам том и том имену и презимену, хоћу да посланик сутра зна коме одговара: ономе ко га је непосредно изабрао. То не постоји. А када нема одговорности, нема ни демократије.

Кад подвучем црту стичем утисак да су овдашњи лидери опседнути брзином реформи, или уласка у ЕУ, а не суштинама промена. Доспели смо до тога да имамо ,,демократску шкољку” која је изнутра поприлично испражњена.

Гледам како се свађају ко је заслужнији што нам ЕУ укида визе. Ова влада или претходна. „Бели шенген” би да нам продају као да је Србија намах постала Шангрила. Као да су нас само визне рестрикције кочиле да расипнички по иностранству потрошимо све оно што овде никако нисмо успели.

Укидање виза за путовања у већи део ЕУ постаје златна виза картица коју издаје садашња власт. Можемо да путујемо, да се безбрижно додатно задужујемо. То је нама наша влада дала.

Европа је коначно схватила да док дреждимо у њеном предсобљу мора с времена на време да нас послужи сендвичима. Чекање се одужило а глад расте. Што се њих тиче ствар је јасна.

А шта беше са аутопутевима, незапосленошћу, задуженошћу, криминалом и корупцијом, несређеним судством, набавком вакцина за овај грип?

Када се тога сете, а сете се, грађани псују, пљују, грде и куну, штрајкују, лелечу и запомажу. Или само резигнирано одмахну руком.

Политика је, као дисциплина, овде погубила поверење. Отупљени, сви полако тонемо у ,,баналност зла”, историјску кованицу коју је Хана Арент дала описујући Адолфа Ајхмана на суђењу у Јерусалиму.

Да ли ови на власти заиста мисле да ми који нисмо на власти не видимо да они највише мисле само о томе како да остану на власти, може ако баш мора и у опозицији, није ни то тако лоше у поређењу са животом бирача који су им то омогућили?

Зар заиста верују у то да су елита?