Пионирски дијалог

Пржно – Удаљени од дневне политике и политичке пропаганде макар на два дана, група новинара и активиста цивилног друштва – Срба и Албанаца с Косова – окупила се недавно у зимској изолацији овог црногорског места у покушају да утврди како обезбедити што повољнију атмосферу уочи очекиваног дијалога Београда и Приштине.

Добра воља постоји, као и свест да овакав покушај припада мањини на обе стране, али и ова дебата открива да ће било какав договор бити тежак и да је истинска нормализација поприлично удаљена будућност.

Срби и Албанци су балкански суседи с највећом етничком дистанцом у региону. Дистанца је толика да о многим темама истине и помирења још не може да се разговара.

Упркос све добре воље, утисак је да су два народа још далеко од тога да после свега што су кроз међусобну историју прошли покушају оно што до сада никада нису – да постану пријатељи.

Дугорочније гледано, сложиће се сви, слабљење „друге стране“ није никакав добитак „прве стране“, али владе у Београду и Приштини и даље размишљају о краткорочној стабилности, што није решење деценијама нагомилаваних проблема.

Наравно да успех дијалога зависи од политичке добре воље, али ње, ако ћемо руку на срце, нема. Она је наметнута.

То што ће једног дана заједно сести за сто је резултат чистог притиска са стране: Американаца на Приштину, Европљана на Београд. Таква психолошка препрека већ у старту отежава позиције преговарача који су, ако ништа друго, „осуђени“ да произведу неке резултате.

Добро је. Нема заваравања. Преговора, разговора, дијалога, зовите то како год хоћете, уопште не би било да се ради о појединачно испољеној политичкој доброј вољи.

Добро је, такође, да обе стране схватају да из такве ситуације нема извлачења, тим пре што деле заједничке амбиције уласка у ЕУ, а од тога неће ништа бити док не пронађу решење и док не нормализују међусобне односе.

Албанци ме подсећају на Израелце који не верују да у преговорима о миру с Палестинцима могу да се ослоне на Европску унију. Много више верују Американцима.

Имам утисак да су преемотивни на помињање извештаја Дика Мартија. Попут Срба који неко време масовно нису дали да им се такне у Слободана Милошевића, косовски Албанци готово да не желе да прихвате могућност да је човек који им је донео државу могуће умешан или је знао за стравичне злочине.

Мартијеве оптужбе доживљавају колективно, а не као прилику за сопствену катарзу.

Срби имају друге зазоре. Ни толике године после рата 1999. нису се ослободили страха да су у версајској позицији губитника, на шта нас је Запад дуго подсећао третирајући Србе као Палестинце, губитнике који морају да прихвате апсолутно све што се од њих тражи.

Лако је установити да у региону, у коме су дугорочни погледи више окренути прошлости него будућности, промену приступа није лако обезбедити.

Учесници из Србије наводили су тешкоће својих сународника на Косову којима је укинута мобилна телефонија, којима се скидају регистарске таблице.

Гости с Косова указивали су колико је њиховим младим људима тешко да путују јер им српске власти не допуштају пролаз уколико имају пасоше државе коју Београд не признаје. Помињу да, рецимо, не могу да купе књигу преко Амазона јер Косово нема свој интернет домен.

Проблем су и судбине несталих, разводи и плаћање струје, разминирање, катастарске књиге.

Тешко да ће ме ико икад убедити да и ова „техничка питања“ не досежу до суштинских тема статуса Косова, али изгледа да су притисци учинили своје.

Није лако говорити о оптимизму утемељеном у реалности. Пре бих рекао да се ради о дијалогу који би могао да буде својеврсна равнотежа незадовољства. Што је добро.

Одавно сам уверен да једино решење почива на формули да обе стране треба помало да уживају у осећању успеха помешаног са неуспесима.

Обострана победа је и теоретски немогућа. Максималистичка победа било које стране је сигуран гарант бунта оштећеног. Остаје, дакле, поменута равнотежа незадовољства.

Подела? Можда. Али то није била тема разговора у Пржну. То су теме изнуђених преговора. Није наше да тренирамо патриотизам . Није наше да фингирамо дијалог. Нити је наше да лицитирамо теме.

Наше је било да покушамо да преговарачима олакшамо посао колико је могуће. Наше је да подстакнемо храброст преговарача да не скупљају искључиво националне чипове које ће наплаћивати на изборима, већ да размишљају о решењима која ће на дужи рок гарантовати стабилност.

И још више, наше је да обезбедимо да обични грађани, Срби и Албанци, не буду жртве велике политике.

Цивилно друштво и медији могу да утичу на стварање конструктивне атмосфере, под условом да су реални. Да схвате да политичарима припада њихово, а да пробоји добре воље могу да се, за почетак, остваре у култури или преко медија.

Тачно, ситуација је још таква да је било примера затварања изложбе албанских уметника с Косова у Београду, да се у Приштини негодовало када је награда за документарни филм додељена српском редитељу.

Атмосфера се ипак мења. Набоље. Приштинско позориште долази у Београд крчећи пут разбијајњу разних деценијама нагомилаваних предрасуда. Београдско народно позориште играће у Приштини.

Обострано смо установили да се међусобно недовољно познајемо. Посебно на теме из обичног живота где Србе и косовске Албанце везују исти проблеми сиромаштва, незапослености, бирократије и корупције, организованог криминала

„Политика“ је недавно, да би своје читаоце упознала са аутентичним мишљењем из Приштине, објавила коментар главног уредника листа „Коха диторе“ Агрона Бајрамија.

Чим се формира влада, у Приштини се планира отварање ТВ канала намењеног Србима који засад имају само један лист на матерњем језику, „Јединство“.

Сада су договорени отварање нових линкова, размена интернет сајтова, директна сарадња редакција. Једна група албанских новинара с Косова боравиће неко време у београдским редакцијама, док ће српске колеге радити у Приштини.

Није све у култури или медијима. Нешто је и у кошарци. Колико људи овде зна да се КК „Бамби“ из северне Митровице такмичи у кошаркашкој лиги Косова.

Успех очекиваног дијалога умногоме ће зависити и од опште атмосфере која ће га окруживати. Људи добре воље на обе стране већ су ангажовани да политичарима олакшају посао.