Нервозни, неиспавани и бесни, европски лидери нису се нимало штедели расправљајући месецима како да спасу евро, читаву зону јединствене европске монете али и будућност једног од најамбициознијих пројеката интеграција савременог света.

Оно што се годинама таложило, експлодирало је 2009. дужничком кризом Грчке. Све је лако објашњиво: уколико Грчка не успева да исплати власнике својих државних обвезница, банке које држе грчки дуг имаће губитке. Како би банке покриле своје кредите, траже интервенцију држава, што владе утерује у велике дефиците – чиме се дуг само шири.

Крeдити су крвоток савремене економије, а уколико банке не могу да позајмљују јер нису солвентне, привредама прети да потону у рецесију.

Како би спречили овакву закономерност, Берлин и Париз предњачили су у напору да се свих 17 чланица еврозоне укрца у спасилачки чамац откако се финансијски „Титаник“ с путницима из зоне евра насукао на обале Грчке. При том, Ангела Меркел и Никола Саркози нису у свему били сагласни.

Презадужена Грчка, суочена с непопуларним мерама штедње које јој намећу међународни кредитори, препустила се штрајковима – који је никуда неће одвести. Заслепљени неспремношћу да плате оно што су потрошили а нису зарадили, Грци су се обрушили на свог појединачно највећег спаситеља, Немачку, наједном се сећајући горких искустава с Немцима у време нацистичке окупације.

Бесни су на Меркелову због „недемократских“ мера а на Сарка што је рекао да Грчку уопште није требало примити у еврозону. Али, ко је крив за Грчку која је још 1981. ушла у ЕУ. Није ушла јуче.

Рањива Италија још једном се ослонила на стероиде свог премијера који је одбио да прима „лекције“ Меркелове и Саркозија, али Силвио Берлускони морао је да попусти пред захтевима да Италијанима продужи радни век како би покушао да под контролу стави буџетски дефицит који за собом вуче дуг од 1.800 милијарди евра.

Сумњичави Британци, који се никада нису придружили зони евра, добили су прилику да ликују и држе придике, па су гласањем у парламенту васпитно упозорили свог премијера Дајвида Камерона да се сувише не приближава усијаном европском монетарном тржишту. Премијер је, попут факира, морао да научи да хода по ватри: не би да троши фунте за спасавање посрнулих континенталаца, али не сме ни да их напусти, знајући колико би тиме угрозио острвску привреду, трговину и финансије.

Истовремено, оптужбе за незапамћену дужничку кризу Европе свакодневно су путовале Атлантиком. Барак Обама упозоравао је да би неизвесност која окружује јавне финансије Грчке могла да остави тешке мрље на глобалном финансијском систему. Европљани су узвраћали да је њихова криза директна последица ранијег америчког колапса тржишта некретнина које је водило потресима на банкарском тржишту.

Винстон Черчил је говорио: „Американци ће увек учинити праву ствар – пошто су исцрпли све друге алтернативе“. Тако и Европљани. Пошто су се око дужничке кризе расправљали дуже од годину дана, коначно су решили да лече акутно финансијско запаљење.

После два самита за мање од недељу дана, маратонског прековременог рада у сали у којој је тешко утврдити да ли је дан или ноћ, усвојена је листа мера. Постигнут је договор о солидарном отпису половине грчког дуга и убацивању чак 1.000 милијарди евра у фонд који треба да спасе еврозону од дужничке кризе која је већ ударила Грчку, Ирску и Португал, претећи Италији и Шпанији а онда и читавом пројекту европских интеграција.

Пошто је избегнута највећа од најближих катастрофа – банкрот Грчке – тржишта су се смирила, банке 17 чланица еврозоне прихватиле су да увећају капитале за девет процената како би лакше прогутале отпис грчког дуга, а државе се договориле да боље усклађују своје фискалне политике.

Да ли је криза после 14 самита посвећених овој теми прошла свој зенит? Да ли ће прихваћене мере бити довољне? И куда све то води? Ако се ЕУ под хитно не федерализује и ако се не формира заједнички, централизовани буџет, да ли ће пројект интеграција бити доведен у питање?

Прихваћене мере махом су безболне. Што не делује обећавајуће у поређењу са оштрином кризе. Трајног решења још нема, а додатни проблем је и што се ђаво крије у детаљима који, упркос општем олакшању, нису усаглашени.

Како ће функционисати Европски фонд за финансијску стабилизацију (ЕФСФ)? Да ли је и 1.000 милијарди евра довољно ако се под хитно не заведе финансијска дисциплина? На ком нивоу: држава, банака? Како ће се понашати Европска централна банка којој је наложено да се барем неко време држи по страни?

Колико дуго ће Меркелова издржати на распећу одговорности према немачким пореским обвезницима и историјске одговорности према кризом потресеним чланицама Европске уније – што ће Немачку убудуће у ЕФСФ-у коштати 211 милијарди евра гаранција, а не 123 милијарди како је било до сада. Док Немци штеде, 200.000 богатих грчких фамилија је изнело свој новац у Швајцарску.

Да ли ће се Галски петлови помирити са чињеницом да су Немци преузели командне палице Европске уније, а зна се шта подразумева пруска дисциплина?

Колико је кредибилно Берлусконијево „писмо о намерама“ око реформе пензионог система када моћни синдикати већ најављују да ће римска Пјаца дел пополо личити на атински трг Синтагму, а премијер не ужива поверење тржишта.

Поврх свега, остаје Грчка. Исцрпљени саветник премијера Јоргоса Папандреуа доживео је у Бриселу срчани удар, али његов тим није успео да одагна сумње: да ли Грчка заиста има бизнис модел којим би дуг до 2020. спустила испод 120 одсто свог бруто производа?

Решења су далеко од системских. Еврозона није на том степену организованости. Половина средстава које су банке намениле отпису грчког дуга обезбеђена је – на добровољној бази.

Свака формула се теже проналази – ЕУ нема једног министра финансија. Отуда и дилема да ли заједничка монетарна политика еврозоне одговара свим земљама чланицама, да ли је сувише толерантна према брзо развијајућим економијама које вуку опасност од нагло увећавајуће инфлације.

Европљани на самит Г-20 у Кану почетком новембра могу да крену растерећенији напетости с којом су улазили у недељу за нама. Још једна недеља, још један самит.

Много тога тек остаје да се реши пре него што се светска тржишта озбиљно не стабилизују и опораве од дужничке кризе еврозоне и успореног раста светске привреде. Ако ништа друго, креатори европске политике делују да су свесни дубине изазова с којима су суочени.

Евро се спасава, Европа се продаје Кинезима. Европска монетарна и финансијска игра постаје глобална. Са засада несагледивим последицама.

И док се тамо повлаче потези од судбинске важности по свет, нас овде то превише не занима. Парохијални, учаурени, у епрувети сопствених проблема, бавимо се само собом.

Просто ми некако лакне што нисмо у ЕУ или у зони евра. Барикаде се ефикасније решавају него сложени проблеми економских и финансијских друштава којима тежимо, кажемо што брже. Благо нишчима духом, њихово је царство небеско.