Џорџ В. Буш се арогантним глупостима, исфабрикованим лажима и небулозним визијама о променама земље о којој ништа није знао марта 2003. толико дубоко укопао у песак Месопотамије да је требало готово девет година да Барак Обама извуче Америку из рата у коме није добила ништа, а изгубила много.

Борбена застава је на церемонији у Багдаду коначно спуштена, мада ће тамо још дуго остати – на пола копља.

Ако је велики блискоисточни аналфабета, Буш, могао да фантазира о Ираку као „демократској и просперитетној“ држави која ће бити модел Блиском истоку, онда су готово исте Обамине речи доказ да је Америка веома мало научила из једног од својих најболнијих ратних искустава.

С којим правом, сем на цинизам, секретар за одбрану Леон Панета на завршној церемонија на багдадском аеродрому може да поручи да рат није био узалудан, јер „остављамо независан, слободан и суверен Ирак“?

Не, не. Разорени Ирак је галактички далеко од представа које је о њему ширио Буш, а Обама их, испуњавајући своје предизборно обећање, олако прихватио. „Прљави рат“ првог није на крају ништа много „чистији“ од извлачења другог.

Какав контраст у поређењу с догађањем истог дана у коме је Тунис добио првог слободно изабраног председника арапског света – показујући да Арапи имају много уверљивији демократски пример од онога који је споља наметан оружаном интервенцијом и окупацијом која је Ирак уништила изнутра.

Одавно се није догодила таква контрастна случајност између разорног легата америчког милитаризма и конструктивног понашања обичних Арапа који су решени да сопствена друштва мењају на много легитимнији начин.

„Прва слободна република“ о којој говори нови туниски председник Монсеф Марзуки у дубоком је контрасту са ситуацијом у драматично подељеном, осиромашеном, несигурном и регионалним силама препуштеном Ираку.

Обама је испунио обећање и избегао Бушове славодобитне прогласе победе пре него што је прави рат и почео, али Ирак је од 2003. симбол свега што Арапи желе да избегну: страну инвазију, 150.000 мртвих, милионе расељених по земљи и избеглица по свету, стотине хиљада рањених и трауматизованих, упрошћен амерички политички инжењеринг завођења демократије, сећање на окупаторску тортуру по затворима, претњу поделом, крваве унутрашње секташке сукобе шиита и сунита, бомбаше-самоубице, етничка чишћења, арену Ал Каиде, уништавање елементарне инфраструктуре која преживеле оставља без воде, струје, довољно хране и лекова, корупцију, хиљаде милијарди долара које су уместо у разарања и непрекинуту тензију могле да оду на развој.

Током свих Бушових година, Америка је осионом надменошћу кородирала сопствени имиџ „лидера слободног света“. Вашингтон се надао да ће битно изменити геополитичке реалности региона, успостављајући проамерички режим у Багдаду. Инвазија јесте променила много шта, али не на начин коме се Буш надао.

Успела је да барем у две ствари упропасти оно што је требало да буду стратешки национални интереси САД: да ратним операцијама потресе тржиште нафте – што је омогућило драматичан и брз опоравак Русије и њен повратак на светску сцену, да омогући да Иран постане неспорна регионална сила какав је данас.

Бушова прича о „крсташком походу“ објединила је муслимански, као и арапски свет. Током свих ових година нарастао је антиамериканизам јер је модел који је Вашингтон нудио с правом изједначен с уништењем, преваром и криминалом.

Не би ли показао да није амерички клијент, ирачки премијер Нури ал Малики сада је одбио захтев САД да један број војника задрже, као и захтев да се придружи покушајима рушења сиријског председника. Не делује као амерички успех.

Садам Хусеин је диктаторску власт почео уз помоћ САД. Обрачунавао се крваво са опозицијом. Премијер Малики данас чини исто – само у име „крхке демократије“. Као и Садам, користи свог сина, Ахмада, да америчке фирме уклони из багдадске Зелене зоне да би убацио своје пословне партнере. Премијера групе за људска права већ критикују због тајних затвора, хапшења новинара, отпуштања универзитетских професора.

Обамину сугестију да Ирак може да буде модел арапским аспирантима за демократију тешко да ико може да схвати озбиљно. Пре бих рекао да се ради о самоохрабрујућој илузији садашњег станара Беле куће који би да сачува станарско право за још четири године.

Контраст Ирака и туниске револуције јасмина која је оборила деспотски режим Зин ал Абидин Бен Алија нуди много бољи, па и правичнији модел завршеним или незавршеним блискоисточним револуцијама.

Шта мислите, да ли примери Ирака, или начина обарања Муамера Гадафија у Либији могу да охрабре Сиријце? Кладим се да не могу – што је највећи адут председника Башара ел Асада.

Туниски модел нуди се као неупоредиво легитимнији, ефикаснији и дугорочнији начин путовања од ауторитарности ка демократији арапског света. Заснован је на осећањима и потребама људи, на локалним актерима и локалним дозама жеље за променом.

Широм Блиског истока и Северне Африке, арапска потреба за реформама, исказана рушењем или покушајем рушења старих диктаторских и корумпираних режима, показује да је Ирак – пример за избегавање.

Сем у случају Либије, нико од Арапа није позвао Американце или Британце да уз помоћ „коалиције вољних“ и тактике „шокирај и застраши“ освоји „срца и душе“ арапског света.

Обами би неко морао да каже да англо-америчка инвазија 2003. никада Арапима није служила за пример – сем као потврда непрекинутог хаоса, страхова, смрти и разарања.

Огромна већина Арапа, али и нормалних људи широм света, на догађаје у Ираку последњих девет година гледа као на епитом неоколонијалних инвазија предатора са Запада. Ирак није модел демократије већ кошмара.

Ирачанима је, повлачењем Јенкија, остављено да видају ране – што ће некако успети под условом да им се више нико не меша са стране. Што је вероватно нереалан захтев, јер уплитање ће остати као легат срамне инвазије и бруталне окупације. Баш као и амерички напори да свом новом „партнеру“ продају што више новог оружја сада када је нафта поново почела да се експлоатише.

Обамина идеја да је разорени Ирак модел арапске демократизације је не мања превара од Бушових измишљених повода интервенције – оружја за масовно уништавање Садама Хусеина или присуства Ал Каиде.

„Демократски“ Ирак је, прекидом „недипломатског присуства САД“, дубока увреда аутентичног Арапског пролећа. Називати Ирак „слободним“ је лакрдија.

Ирачани имају сва права да се питају: чему је рат послужио. Сем рањавању земље која је остављена да се бори за елементарни осећај нормалности и за удаљени повратак статуса који је имала у арапском свету. Окупација је била клетва.

А Американци? Изгледа да су заборавили зашто је уопште извршена инвазија. Пустите низ воду реторичка сањарења Бушових неоконзервативаца, али његова администрација није кренула у рат зато што је хтела да ремоделира Блиски исток. Није трагала за неким узвишеним циљевима. Буш је прихватио ризик везан за акцију зато што је страховао да ризика неакције.

Искуство за Обаму у Авганистану? Свакако, али изгледа да ће морати да прође још неко време пре него што званичници у Вашингтону признају да је Америка у Ираку изгубила рат који никада није требало да почне.