Самит џабуланија

Ма какви самити Г-8 или Г-20. Овај Г-32 је ипак најважнији. Данашње финале Светског купа је климакс једномесечног турнира, јединог који је у стању да опчини милијарде људи широм планете, да потпуно блокира читаве земље.

Уз дужно поштовање, какви су то спортови који се играју руком, рекао би мој друг Зоран Цветановић – Цвек, бивши играч „Партизана“. У фудбалу се за играње руком свира „хендс“. И још: може ли нешто да се назива спортом а да нема голмана и гол?

Дакле само фудбал. Фасцинантних месец дана. Телевизор је, претпостављате, све време био у мом власништву. Даљински у трезору мог џепа.

Пошто сам истовремено био свестан Сцила и Харибди кроз које пролазе милиони брачних живота и сентименталних веза током Мундијала, прихватио сам се пигмалионског подухвата.

Да се не би осетила игнорисана, да бисмо „проводили време заједно“, да бих избегао развод, моју Лизу Дулитл подвргао сам елементарним лекцијама фудбала.

Потом је била добродошла да гледамо неке утакмице. Наравно, у складу са општепознатом навијачком толеранцијом, лепо сам саопштио да пренос може да коментарише само у полувремену. Подразумева се, наравно, не и у полувремену уколико тим за који навијам губи.

Озбиљно ме је схватила, па је у једном тренутку надахнућа чак питала ко брани за Хондурас. Као, то јој је било изузетно важно. Онда ме је, када је почела нокаут фаза, дотукла питањем: да ли ће да „бацају“ пенале?

Да „бацају“ пенале! Па ни Шаренац са РТС-а не би то рекао.

Џаба труда. Али, не лези враже. Када сам утакмице гледао са др. Болетом и Матом морао сам да спречавам њене покушаје да и њих фасцинира познавањем игре.

Запретио сам да ћу јој укинути омиљену серију и да ћу баш тада гледати репризу поподневног меча. Поновљени снимци голова су уосталом веома важни. Небитно што сам их видео. Желим да их видим још једном. И још једном.

Исто је важило и за вечерње ТВ прегледе. Сваки покушај провокативног обнаживања у новом рубљу био је игнорисан. С јаким разлогом: не бих имао времена да је, ако се прехлади, водим до лекара.

Када смо изгубили од Аустралијанаца, још више од болног пораза нервирало ме је њено тешење у стилу „Не нервирај се, ипак је то само игра“.

Шта да кажем? Нисам за репресију попут власти у Лагосу које су због неуспеха на две године суспендовале фудбалере Нигерије. Спреман сам и да прогледам кроз прсте Радомиру Антићу који је лежерно отресао перут српског фудбалског промашаја и одмах нас укрцао у временску машину квалификација за европско првенство.

Све би ми било прихватљивије да она није додавала со на рану: „Не брини, победиће следећи пут.“ Као да сам Метузалем, па имам времена да још десет пута по четири године чекам на светска првенства.

Како то она/оне не схватају да никада неће познавати фудбал боље од мушкараца? Како им није јасно да није време за утехе са женске стране?

Током утакмица био сам за све сем за фудбал слеп, глув и нем. Сем када сам тражио да ми се освежи пиће или дотури храна. Подразумева се, не проласком испред телевизора. Предузео сам на време све логистичке мере да у фрижидеру увек буде довољно хладног пива.

На телефоне нисам одговарао. Славља, пријеми и састанци заказани у време утакмица нису постојали. Замерио сам се ћерци јер нисам виђао унука. Кумове које не интересује фудбал, признајем, игнорисао сам са задовољством.

Немци су ме само охрабривали да треба да истрајем у истеривању тевтонске дисциплине. И истрајавам.

Можда ће данашње финале бити досадно. Попут нерешене игре Италијана и Француза 2006. у утакмици која се највише памти по црвеном картону Зинедину Зидану. Или очекиваног тријумфа Бразила 2002. Победа Француза над кариокама 1998. била је изузетак. Финале 1994. између Бразила и Италијана било је најдосаднија успаванка савремене историје Светског купа.

Четвртфинала и полуфинала често су узбудљивија од финала, иако се некако надам да ће ме данашњи обрачун Шпаније и Холандије подсетити на трилер између Аргентине и Холандије 1978.

Европски Бразилци, Холанђани, фасцинантно су умирили клипове фудбалске машине кариока. Бразилска „joga bonita”, лепа игра, растворила се у тактичком прагматизму. Европски шампиони, Шпанци, спречили су немачки фудбалски Drang nach Welt, поход на свет.

Навијам за la Roja фурију, за Шпанце. Не зато што би неки овдашњи циник могао да каже да су холандски фудбалери храбрији од њихових војника који су били у Сребреници, већ једноставно зато што мислим да шпански фудбалски вез данас нема премца.

Ко год победио, чак и уколико се нисмо сложили око хегемоније фудбала над осталим спортовима, несумњиво причамо о феномену који глобализује свет. Укључујући и фудбалску игру.

Турнир није изненадио неким новим Пелеом, али глобализација није успела да Светском купу покраде магију коју има. У Пелеово време, најбољи фудбалери сретали су се само на светском првенству. Данас не морамо да чекамо четири године да бисмо чули за неког талентованог дечака из бразилског „Сантоса“. Данас најбољи један против другога играју сваке недеље.

Расути по богатим клубовима Европе, постали су препознатљива лица милионима ТВ гледалаца. Мајице Челсија, Барсе, Интера или Реал Мадрида продају се од Шангаја до Мексика. Носе их демонстранти у Техерану и ватрогасци у Могадишу.

Фудбал је редак пример глобализације која не промовише само интересе богатих и моћних на рачун сиромашних нација. Попут Гане, Камеруна, Хондураса.

Фудбал је истовремено постао огромна муљача народа и раса. Немачки Пољаци и Турци ће кад-тад заиграти против националних тимова земаља из којих потичу. Има рођених Бразилаца који играју за Португалију, Шпанију, Тунис или Хрватску.

Швајцарски гласачи могу да буду одбојни према имигрантима, али њихове боје су у Јужној Африци бранили етнички Турци и играчи пореклом са Острва зеленог рта и Косова. Да не причам о обојеним Французима који су кост у грлу ултрадесничара Жан-Марија ле Пена.

Фудбал је најбоља потврда људских миграција које прате економску глобализацију. Модерна игра брже и успешније од Шенгена руши националне границе. Помало се подсмева заставама, химнама и пасошима.

Фудбал је мутирао у глобални бизнис којим доминира империјализам неколико капиталистичких предузећа, па је могуће да је национални фудбал који се играо у Јужној Африци слабији од европског клупског. Репрезентације осећају да њихова снага копни пред транснационалним интересима. Ипак.

Оно што покреће читав систем је чињеница да је фудбал за већину навијача који се идентификују са својим земљама нешто неекономско. Замишљена заједница милиона изгледа много реалније у форми 11 познатих имена.

Одбићу зато са индигнацијом коментар који ће вечерас уследити после краја финала: „Хвала богу да је светско првенство сваке четири године. Сада можемо мирно да идемо на годишњи одмор.“

На одмор да, али остајем имун на горњи закључак јер Јужна Африка није крај. Следе Премијер лига, па Примера, па италијанска Серија А, па Бундеслига, па Лига шампиона.