Ушли смо дакле у изборну годину. Двоструку. Парламентарну и председничку.

Странке и кандидати ће на све стране отварати кухиње не би ли рекламом својих јеловника повратили апетит прегладнелим и апатичним бирачима који знају да ће исти шефови кухиња понудити мени који се годинама мање-више не мења.

Остварени резултати сервираће се као хладно предјело познато под именом цицвара коридор 10. Победничко бодрење иде уз врућу страначку клин чорбу. Власт ће понудити чак два главна јела, оба с много зачинских обећања: беф Ангела по бриселској рецептури и косовску мућкалицу.

Чувени дезерт октобар 2000. ни ове године неће бити послужен. У Србији одавно нема шлага. Биће зато турске кафе.

Као аперитив служи се зозовача тајкун, омиљено пиће анестезираног народа. После по вољи: пиво на празним гајбицама, бело и црно вино искључиво са уџбеничким етикетама које подсећају на славну историју и часне поразе.

Све стара и позната лица политичара трудиће се да искажу младалачку енергију и очувану виталност док по ТВ дуелима буду пљуштали ударци испод пазуха и по коленицама. Па рат плакатима и билбордима. Забављаћемо се. И још више нервирати.

Но, шалу на страну. По оној старој да у свакој шали има понешто шале.

Слободни избори су једна од каријатида демократског друштва. Али не и једина. Без независног судства и слободних медија тешко је говорити о потпуним и правим слободама.

Уверен сам да нисам усамљен када тврдим да је, што се судства и медија тиче, ово друштво тек у пубертету. За судство кажу да је гломазно, споро, неефикасно и, што је најгоре, корумпирано. Када то и после реформе правосуђа кажу многе судије, а кажу, верујем им.

Медији су друга прича. Осиромашени и гурнути у службенички однос. Пате од болести зависности и никако да се отргну од зле маћехе – политике. Ретко подижу главу, чешће одобравајуће климају онима који их цинично тапшу по рамену као седму силу.

Власт се према медијима односи као водоинсталатер који би да спречи оток разних информација у јавност. Радујем се што све више цури на све стране, попут „Колубаре“ или „вакцина“, али и даље сам разочаран јер толико тога остаје скривено по директивним упутствима.

Предизборна кампања се захуктава, па ће, имам основану сумњу, водоинсталатери тек притезати гедорама и трпати кудељу у уста штампи. Ма каква седма сила!

Медији су толико потцењени да новинаре нико и не покушава да корумпира. Догоди се, ту и тамо, али све се то врти око стотину евра, може и ручак у добром ресторану.

То што се не купују појединачно, не значи да се медији не купују на ангро. Велетрговина. Велезараде. Велекорист.

А када се приближе избори, када се политичари опсете да без медија мало тога могу да ураде, тај акционарски простор постаје изузетно занимљив. Свако хоће своју телевизију, радио-станицу, новине.

Нема у томе ничег лошег. Медијски простор може да се изнајми. Политички маркетинг се плаћа из партијских каса. Или добија подршку својих идеолошких медијских истомишљеника.

У Британији се зна који су медији уз торијевце који уз лабуристе. „Њујорк тајмс“ и „Вашингтон пост“ никада у уводнику нису подржали републиканског председничког кандидата. Што не значи да „свог“ премијера или председника неће агрументовано критиковати када сматрају да треба.

Предуслов је да све, како се оно каже, буде транспарентно. Власник медија може да се меша или, чешће, не меша у уређивачку политику, али политички курс се зна. Медији га не мењају листопадно од избора до избора.

И код нас је, да не грешим душу, на ту тему све транспарентно: зна се да се ништа не зна. Ко су заиста власници српских медија само се нагађа. Посебно медија који, супротно закону, имају удео државног капитала.

Ко су политичари који новцем српских пореских обвезника – обично уз помоћ тајкуна које истуре у први план – купују медије који ће им служити? Може ли се говорити о демократији уколико су медији контролисани на потмули, византијски начин?

Како, с ретким изузецима, да говоримо о респекту који би медији требало да имају у друштву када се они окрећу као петлови на протестантским црквама? Власт тражи своје миљенике неспремна да схвати да је то лоше и по њу – јер не постоји коректив који је побољшава, и по медије – јер се своде само на послушни сервис добрих услуга.

Читам ових дана о афери немачког председника Кристијана Вулфа. Прошао би боље да се зауставио када су открили како је добио зајам за куповину куће. Стигао је до руба политичке пропасти тек када је покушао да запрети уреднику „Билда“.

Председник страда што је запретио уреднику. Не личи на Србију.

Не одустајемо од приче о чланству у Европској унији. Политичари нам стално објашњавају да ЕУ није сама по себи циљ, већ да треба да стварамо друштво које дели европски „сет вредности“. Слободни медији су неприкосновени део тих вредности.

Зато, док се спремам да ове године два пута изађем на биралишта и остварим своје гласачко право, хоћу да имам и она друга права која су sine qua non демократије: независно судство и слободне медије.

Читам, такође, буру која се у ЕУ подигла око новог мађарског устава. Још једна поучна лекција. Северни суседи јесу у ЕУ, али Брисел јасно даје до знања да ниједној својој чланици неће допустити да крши општеприхваћене норме. Све може, али не у ЕУ.

Европљани су поводом спорног мађарског закона о медијима основали посебан тим на челу с бившим председником Летоније који ће 25. јануара разматрати закон за који кажу да ограничава медијске слободе и да крши Повељу ЕУ о основним правима.

„Међународна ситуација се интензивира“, чувена је реченица баш из једног мађарског филма којом се правдало све и свашта по земљи у време реалног социјализма. Укључујући и дириговану штампу.

И шта сад? Мађари под лупу демократије. Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо има поруку за мађарског премијера Виктора Орбана: „Европској унији је слобода медија свето начело и темељна вредност“. Либерали и демократе у Европском парламенту захтевају правне и политичке санкције. Најблаже речено, неугодно.

Ето још једне прилике да садашње и будуће српске власти конкретно покажу да им је Европа заиста прирасла срцу и да време у чекаоници искористимо да не понављамо туђе грешке.

То значи да политичари прекину да нас не затрпавају испразним фразама које имају мало везе са стварношћу. Полигон медијских слобода отвара веће шансе да се Србија приближи Европи него усаглашавање прописа о употреби роштиљског ћумура.

Тако дођем до питања: да ли је власт на то спремна, посебно сада када су јој медији толико неопходни у предизборној трци? Плашим се да је одговор негативан.

Када није било храбрости да се објави шта је о стању у медијима и око њих имала да каже председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ – а рекла је толико тога да се појединцима дигла коса на глави – зашто бих помислио да ће се нешто променити о „осетљивим временима“ борбе за власт.

Позиција медија у Србији је, као и свега другог, регулисана законима. Постоји посебан Закон о информисању који је, попут реформе правосуђа, претендовао да буде усклађен са одговарајућим прописима Европске уније.

Такав какав је, скројен по коалиционим уценама и уступцима, опстаје само зато што нисмо у ЕУ. Да јесмо, прошли бисмо попут Мађара. Француски „Монд“ је у уводнику оценио да се „Мађарска руга европским вредностима“.

Политичари се овде ругају не само Европској унији, већ и свима нама, гледаоцима, слушаоцима и читаоцима.

Треба нам нови, слободнији закон о информисању. Који ће повратити достојанство новинарској професији а од медија направити оно што морају да буду: критичка упоришта против сваке власти. Па и у предизборним временима.