Велико убеђивање

Тешко је, ако не и немогуће, за неколико сати убедити Србе са севера Косова да више не верују у оно што им је годинама систематски утискивано у свест: да нема мира са њиховим албанским суседима, да су Европска унија и САД завереничке силе које Србима никада нису и никада неће желети добро, да је било какав споразум са Приштином раван велеиздаји, да их једино разумеју поједине владике – које ми пре делују као Црвени Кмери него духовни пастири посвећени препознавању будућности свог народа.

У таквом стању епског духа, лидери северно од Ибра, месијански спремни за нови „јуриш у пораз”, радије би да виде како Свети Ђорђе убија аждаху него задиханог потпредседника српске владе који ескивира „политичко стрељање” од Лепосавића до Косовске Митровице.

Прегледао сам снимак састанка Александра Вучића са одборницима четири српске општине са севера Косова после које је он наговестио да је дошло да каквог-таквог приближавања ставова и већег разумевања за бриселски споразум, док је саветник председника Србије помињао некакав „помак”.

Ма какво црно разумевање! Какав помак! На жалост је у праву мој ратоборни презимењак из ДСС-а, предводник Фронта одбијања, који је рекао да се јаз само продубио.

То је, барем засад, болна истина. Прикривати салве увреда било би погубно. Лидери српских несрећника са севера деценијама су учени да се боље сналазе на барикадама него за било каквим преговарачким столом.

Тачно је да нико током повремено зажарене дебате није имао разумевања за бриселски споразум. Као што је тачно да је Вучић својим држањем показао да је одлучан али да неће одабрати погубну шешељевску праксу разрачунавања са неистомишљеницима.

За почетак је то добра вест. На остало ћемо морати да причекамо.

Мало шта ту сада помаже. Ни Вучићев политички педигре, ни његов несумњив ауторитет, ни подршка ЕУ, ни лична храброст да се погледа у очи са северним Србима на њиховом терену, ни скрушено склопљене руке, ни екуменско стрпљење.

Начелна сагласност Вучића и одборника четири севернокосовске општине да тамошњи Срби немају „резервну државу” сувише је општа да би обезбедила решење спора. То је, отприлике, као рећи да је мир бољи него рат.

Вучић поручује да нема намеру да мења „свој народ”, што такође треба прихватити као широку апроксимацију. Тачно је да нема промене народа, али је промена мишљења дела тог народа добродошла, чак неопходна.

Што није лак посао. Националисти не могу да угрозе европски пут Србије, али могу да га успоре и то отворено демонстрирају.

Срби са севера Косова формирали су своје ставове у временима када се Србија здушно бранила на Косову, када су сви национални интереси били подређени небеској територији која је у земаљским књигама одавно променила власника.

Сви Срби дали су велике жртве за такву политику. У каквом год хоћете смислу.

Пошто се разданило, пошто су нови лидери Срба увидели шта су болне реалности и потрудили се да препознају дугорочне интересе нације, дошло је време за жртве Срби са Косова. Зарад будућности њиховог српства и Србије у целини.

Они то, заслепљени максимализмом и национализмом, омађијани тамјаном, неће. Једни зато што су дубоко укопани у етничкој мржњи и истински неће ништа од онога што хоће Европа. Други зато што милошевићевски не разумеју шта се догађа око њих.

Трећи уплашено ћуте страхујући од професионалних букача који су већ поодавно уновчили своје српство и не би да се одрекну златне косовске коке. Ћуте јер се плаше да ће их патриоте од заната прогласити за издајнике, као што стоји у кривичној пријави радикала против српског државног врха.

Вучићев је још један задатак да разоткрије то профитерско братство које је уновчило своја узвишена осећања. Исто оно које нико није прозивао све ове године, када се демантовало постојање финансијске црне рупе која је на Косову гутала десетине милиона евра слатих из Београда.

„Издаја, издаја”, поручују и Вучићу који сада мора да жање оно што је некада сејао. Мало је фалило, да су се сетили, да понове захтев Емира Кустурице и ускликну: „Цар је го”.

Највећи део Срба, истина пропорционално нешто мањи од односа у парламенту, стоји иза великог заокрета, искрено жели да се Србија ослободи косовских букагија. Цена ослобађања је таква каква јесте, што је дуга прича.

Вучић снагу црпе из те калеидоскопске већине у којој су првоборци оваквог начина решавања косовског проблема, од моје маленкости до ЛДП-а, демократе које су своју шансу препустиле СНС-у, уморна већина грађана која приоритете тражи у усмеравању на економске недаће.

Ако читава та скупина оличава тријумф прагматизма и реалности, са Србима са севера КиМ то није случај. „Није мени тешко што ми је тешко, већ што ми није лако“, могао би да каже Вучић гурнут у маркетиншки незахвалну позицију: испада да се лакше договара са Хашимом Тачијем него са својим сународницима.

Но, то је аргумент илузионистички површне, пропагандистичке анализе коју ових дана обилато експлоатишу ДСС и разне мантије, што Српске православне цркве, што Српске академија наука и уметности.

Озбиљна анализа каже да је Вучићу запало у задатак – многи кажу заслужено – да се суочи са Србима којима је Београд годинама управљао на даљински. Које је форматизовао, да кажем компјутерским речником, да буду такви какви јесу: дрчни али уплашени, подани али неповерљиви, ћутљиво укопани у прошлост због помрачења будућности.

Многи сматрају да је Вучић то заслужио, али и да ће тако боље разумети како изгледа када Србина добрих намера прозивају као слугу Тачија, Меркелове, ЦИА...

Пред српским руководством је титански посао. Да коригују психу оних Срба са Косова који, уз подршку фосилизованог ДСС-а, СРС-а и разних Двери и Образа не допуштају сахрану деведесетих.
Стереотипи су уклесани у свест. Медији су допринели оваквом стању.

Пре него што објасни предности и недостатке бриселског споразума, Вучић ће морати да разбије зид ћутања. Уклањање психолошких запрека биће теже него померање балвана.

Биће то процес који тражи време јер је јасно као бели дан да би сваки диктат био погубан, а и београдска власт показује да им то није намера. Што је добро.

То међутим значи да ће имплементација каскати. Напредовати спорије од онога што очекују европски лидери који ће у јуну одређивати интеграциону будућност Србије.

Педанти ће, за очекивати је, добити аргументе да Београду поруче да још мало одседи у бриселској чекаоници. Што би било лоше.

Ако су задовољни реализмом српских власти, а јесу, европски лидери могли би такође да искажу реализам закључујући да је опредељење Београда према ЕУ неповратна категорија, а да је очекивано успоравање само привременог карактера.