Штрајк глађу и жеђу Томислава Николића покренуо је важно питање да ли појединац има право на самоубиство или не, тј. да ли самостално располаже сопственим животом или се ту још неко пита (лекари, држава, ближњи...).

Николићеви политички противници, као министар здравља, тврде да су лекари дужни да спрече његово самоубиство, позивајући се на Закон о здравственој заштити и његов члан 34. Међутим, свако се може лако уверити да овај члан даје лекарима право да интервенишу искључиво уколико је „пацијент без свести” и још уколико „није у стању да саопшти свој пристанак” на интервенцију. Другим речима, уколико је до губитка свести дошло изненада, па пацијент није био у могућности да изнесе свој став о евентуалној лекарској интервенцији. Овде се свакако не ради о том случају, пошто је Николић сасвим јасно и више пута унапред изнео свој став, тако да не постоји недоумица о томе чак ни у случају губитка свести. Стога овде важи општи став овог закона да „Пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица” (чл. 31). Све је јасно.

Наравно, о постојању нечијег права на окончање сопственог живота не одлучују и не би смели да одлучују лекари и закон о здравственој заштити. У питању су далеко важније ствари, које зовемо основним људским правима.

Наиме, у данашњем свету доминира либералан поглед на право појединца да одлучује о свом животу, па и његовом крају. Како рече Томас Сац, савремени филозоф и психијатар: „Самоубиство је фундаментално људско право. Ово не значи да је морално пожељно, већ само да друштво нема моралног права да се меша”. Подразумева се, свакако, да је одлука донета слободном вољом, значи аутономно и без присиле другог.

Право на одлучивање о окончању сопственог живота обично се изводи из права појединца да одлучи о оним питањима која су најчвршће у вези са његовом добробити, односно квалитетом живота, што укључује и трајање живота и начин његовог краја. Просто, право на самоубиство проистиче из најдубљег права човека на самоодређење, тј. на одлучивање о најважнијим стварима у његовом животу. Шта би уопште остало од људских права и слобода уколико би се човеку одузело право да одлучује о најважнијем питању и предало неком другом? Додатни аргумент је да је човек власник себе, односно свог тела и свог живота и да стога поседује право да одлучује о себи.

Раније је преовладавао став против права на самоубиство заснован на религијским разлозима. Тврдило се да самоубиство нарушава човечју дужност према Богу који му је подарио живот и који једини има права да одлучи о његовом земаљском трајању. Овакав став је, по свему судећи, тешко спојив са хришћанским учењем о слободној вољи човека, али је временом, с процесом секуларизације, битно изгубио на универзалности и уверљивости.

Право човека да одлучује о свом животу записано је и у Европској повељи о људским правима, где се у члану два говори о праву на живот, а у члану осам о праву на приватан живот. Да се не ради о празним декларацијама сведочи скорашња пресуда Европског суда за људска права у случају Хасе против Швајцарске, у којој је суд потврдио „право појединца да одлучи како ће и када окончати свој живот, под условом да је тај појединац био у могућности да сам донесе одлуку”, а с позивом на члан осам.

У овом тексту нисам желео да се бавим политичким аспектима акције Томислава Николића: зашто је он то покушао, да ли је то добро за Србију, ко ће победити у игри нерава. Тиме се већ баве дежурни мајстори. Мене је интересовало знатно фундаменталније питање домашаја људских права и слобода, односно питање има ли човек право да располаже својим животом без туђе присиле и по слободној вољи. Закључак је да има, а да спречавање његове акције представља обично насиље неовлашћених лица над њим, без обзира на изговор.

члан ЦЛДС-а