Велики пад берзи у целом свету током последњих дана неминовно је наметнуо питање да ли поново улазимо у другу кризу, после оне из 2008. године коју свет још није преболео. Овај пад је, нема сумње, повезан са страхом инвеститора од будућности и жељом да се склоне у мирније воде.

Непосредни окидач било је смањење кредитног рејтинга САД од стране агенције С&П, прво у последњих сто година. Више америчких економиста, са Кругманом на челу, грди С&П, помињући раније грешке, и ишчуђава се идеји да се смањи рејтинг економски и финансијски моћних САД. А онда ипак признају да постоји проблем: политички, тј. у Вашингтону. У томе је ствар. Није С&П смањио кредитни рејтинг САД зато што оне не би могле да сервисирају своје дугове, већ зато што је у питању политичка воља да се то редовно чини (присетимо се да је криза сервисирања избегнута пре десетак дана у последњи час).

Инвестициона и пословна клима ионако нису биле на висини, па је мало требало да завлада паника. Исход је помало парадоксалан: знатан број инвеститора је, свакако под утицајем снижавања кредитног рејтинга, почео да продаје акције из разлога пословног песимизма, што је,дакако,довело до пада берзе и сељења капитала у сигурније хартије – баш у америчке државне обвезнице, иако је сенка сумње у њих баш довела до садашње кризе! Забавно, зар не?

Да је смањење кредитног рејтинга САД једини фактор,већих проблема не би било. Међутим, ни економски фундаменти нису повољни. Економије развијених земаља споро расту, знатно се спорије опорављају од претходне кризе него што је пожељно. Што је најгоре, коначни подаци за САД дају ниже кварталне стопе него прелиминарни (ово нам је нешто познато из наше статистике). Слично је и са и даље високом незапосленошћу. Стога ни добри финансијски резултати многих водећих компанија не успевају да поправе атмосферу.

Европа, наравно, даје свој знатан допринос пословној несигурности. Криза државних дугова мало-мало па потресе Стари континент. Грчка, Ирска, Португалија... Сада Шпанија и Италија. Основни проблем Европске уније јесте тошто није држава већ и даље конгломерат без јединствене политичке воље и економских инструмената. Стога тржиште све време тестира способност држава ЕУ да заиста учине на подручју државних дугова оно што декларативно обећавају. И ни даље није уверено.

Суштински проблем данас је генерална презадуженост, у смислу превеликог односа дуга и друштвеног производа на светском нивоу. Она је и довела до кризе 2008, а процес смањења задужености и даље траје. Како су показали Рајнхахтова и Рогоф, финансијске кризе се далеко спорије лече него обичне рецесије баш због нагомиланих дугова и тешкоћа са њима. Додуше, становништво и привреда у развијеним земљама донекле су се раздужили у последње две године, али су то надокнадиле државе, које су се саме задужиле како би стимулисале привредни опоравак и помогле банкарском сектору. Стога се данас економске муке више врте око државних, а мање око приватних дугова, па и тренутна криза поверења представља, у ствари, кризу поверења у државу.

Од државе се обично очекује да паметном акцијом решава економске проблеме, али се често заборавља да држава има своје инхерентне слабости, које проистичу из политичког процеса у коме и најбоље намере, када постоје, могу да се изгубе у лавиринту политичких компромиса, демагогије, личних и партијских интереса, незнања...

За догледну будућност најповољнија могућност је да је реакција инвеститори на тренутну ситуацију била претерана претходних дана и да ће следећих доћи до нормализације берзанских индекса. Наиме, и поред све рационалности и аналитике, међу инвеститорима,повремено, у неизвесним тренуцима преовлада психологија крда,када један ради што и други, а да баш не зна зашто. Уколико сви продају, продаје и он верујући да ће проћи још горе уколико ради нешто друго. Пошто се главе охладе, могуће је да ће се ствари вратити у нормалу, отприлике тамо где су и биле.

Могуће је, међутим, да се ствари погоршају и свет уђе у нову кризу. Трајно смањење поверења и берзанских цена акција довело би до смањене приватне тражње и банкарског кредитирања, што би донело нови удар економској активности... Даље не смем ни да размишљам, а посебно о томе шта би било са Србијом која је данас много неотпорнија на светску кризу него што је била пре три године, почевши од далеко веће спољне задужености,преко рекордне незапослености,до млитаве економије и израженог пословног песимизма.