Опет проблеми са судством. Тек што се донекле стишала бука око судијског реизбора и, по свему судећи, озбиљних прекршаја законских процедура начињених том приликом, последњих дана се оно поново нашло под ударом истих људи из Министарства правде: министарке Маловић и државног секретара Хомена.

Обома је неприхватљива одлука судског већа о претњама навијача новинарки TВ Б92, па нису крили своју људску и професионалну повређеност и згроженост. Штавише, одмах су, као савесни грађани, покренули иницијативу да се одлука судског већа преиспита, а судије дисциплински казне. Како рече Маловићка: „У оквиру овлашћења Министарства правде, учинићемо све да се овај случај преиспита и утврди да ли је постојало кршење закона од стране судије.” Или Хомен: „Први основни суд није адекватно проценио озбиљност ситуације и управо зато ће Министарство правде поднети иницијативу надлежном органу, а то је Високи савет судства, да преиспита поступање суда.”

И заиста, има ли ишта природније него да челници Министарства правде, еј правде!, реагују на погрешну одлуку суда и крену у акцију у корист живота грађана, правде и владавине закона?

Има: требало је да ћуте као заливени, односно да евентуално кажу да је искључиво суд надлежан да оцени карактер дела и да судски поступак није окончан, односно да постоји могућност жалбе незадовољне стране вишем суду. Јер министарство нема надзорну функцију над судством и није му посао да се бави испитивањем судских пресуда.

Овако су челници Министарства правде учинили нешто што се од високих државних службеника не очекује: угрозили су независност судства врло негативно коментаришући одлуке суда и позивајући на дисциплинску одговорност и разрешење судије због одлуке коју је донео у првом степену.

Тиме су свакако извршили притисак на судије вишег суда дајући им практично смернице за будућу пресуду по жалби. Још јасније су показали шта мисле (или не мисле) о односу извршне и судске гране у држави која се,по Уставу,заснива на концепту поделе власти.

За такво понашање добили су праву лекцију с праве стране. Врховни касациони суд (највиши суд у земљи) подсетио их је да је недозвољена свака јавна, унапред изречена оцена неправноснажне судске одлуке, као и захтев за преиспитивање рада судије због израженог мишљења приликом доношења те одлуке. „Посебно забрињава што то чине представници извршне власти”, рекоше.

Председница Апелационог суда изјавила је да је недопустиво да се одбацивање оптужнице за претње новинарки коментарише на начин којим се угрожава независност и непристрасност суда. С разлогом је рекла да овој земљи нису потребне судије које ће судити у страху од органа ван судске власти и да су такве судије већа штета за државу од било ког нестручног судије. Нестручност, ако постоји, рекла је, исправља се лако, али страх траје дуго, шири се и угрожава правну сигурност и једнакост свих грађана пред законом.

Представници наjвише судске власти нису, вероватно из пристојности, непосредно поменули да су Маловићка и Хомен вероватно прекршили сада већ чувени члан 336а Кривичног законика који, под претњом затвора, забрањује да се јавно коментаришу неправоснажне пресуде у намери да се повреди претпоставка невиности или независности суда.

Познато је да је та одредба, донета на предлог ове министарке, имала за сврху баш да онемогући подбуњивање јавности довођењем у сумњу рад судова, али су, изгледа, њени творци поверовали да се она не односи на њих, односно да су они лично изнад закона и да могу да критикују и усмеравају судство без последица. Ваљда су кроз прочишћавање судија стекли утисак да је могуће без икаквих тешкоћа уклонити или бар застрашити сваког судију.

На крају крајева, неки навијачи јесу хулигани и неке судије греше, али и једни и други имају право на правну заштиту од труда политичара да на њима стекну наклоност моћних медија и играју се правдом по својој (и партијској) вољи.

Неки кажу да се ради о младим и неискусним људима. Па, нека се вежбају нечим другим, а не судством и правдом у Србији.

директор економских студија ЦЛДС-а