Игре пред провалијом

Обичном посматрачу кризе европских дугова изгледа, као у оној игри, да аутомобили незаустављиво иду ка провалији, а да нико ништа не предузима, па чак ни да се спрема да искочи. Све сугерише да су европски актери везани уз неразмрсив чвор из кога нема излаза.

Јер, камате које се плаћају на државнe обвезницe расту, чак и за Француску и Немачку, што говори да финансијско тржиште губи поверење не само у најугроженије земље, већ и у оне најсолидније. Узрок овом последњем је све шире уверење да ће се криза јужног крила ЕУ неминовно пренети и на север, било кроз трансфере ка југу било кроз рецесију.

А политичари ко политичари: пуно причају, мало раде, а још мање ураде. Већ две године се криза дугова шири, а све што је предузето било је прекасно и премало. Понекад делују као ови наши, са пуно маркетинга и мало стварне жеље да се нешто уради.

Еврозона има два краткорочна начина да олакша кризу. Први је кроз масовне куповине државних обвезница од стране Европске централне банке, што би свакако оборило каматне стопе и олакшало терет дугова. Наличје је неповољно: вероватна инфлација и губитак поверења инвеститора у ЕЦБ.

Други начин је издавање заједничке, европске обвезнице, чиме би се углед и можда паре преносиле са севера на југ. Наличје је опет неповољно: једни финансирају друге, што солиднији и богатији не желе да чине.

Иза сцене се, међутим, одвија сложена политичка игра. Група угрожених земаља не предузима довољне, а болне финансијске и социјалне потезе, све у нади да ће север, читај Немачка, попустити и сагласити се било са широком акцијом ЕЦБ било са евро обвезницама. То би им донело тренутно олакшање ситуације, а за даљу будућност се не секирају. Пример таквог понашања је Грчка, која и даље не успева да смањи потрошњу колико треба и да наплати пореза колико треба, па је и дефицит знатно већи него што је планирано.

Њихова нада да ће Немачка попустити заснива се на процени да би и за њу било лоше да дође до колапса евра и Европске уније, па ће, надају се, пристати на дугорочно лоше потезе да би сада спасла угрожени велики пројект.

Са друге стране, Немачка (свакако уз сагласност осталих северних земаља) одбацује два поменута метода тренутне санације као контрапродуктивна на дуги рок, баш из истог разлога из кога их јужне земље желе: зна да ће се онда наставити по старом, тј. да ће мање солидне земље продужити да трошкаре и задужују се, а рачун пребацивати на солидније преко инфлације или евро обвезница.

И тако: и једна и друга страна очекују да ће, пред провалијом, она друга прва попустити, тако да је, за сада, исход неизвестан. Нико не попушта.

Циљ Немачке је да се напусте правила игре која су до сада функционисала – да свака чланица слободно води фискалну политику, а да њене евентуалне лоше последице пребаци на све остале.

Стога Меркелова тражи успостављање нових правила фискалне одговорности, по којима би се унапред спречавале политике које воде превеликом задуживању и по којима би се финансије земље која се ипак нађе у кризи подвргле некој врсти принудне управе Брисела.

Проблем Немачке стратегије јесте то што је сложена: за промену правила игре, што захтева и промену европских уговора, потребно је обезбедити сагласност свих 27 чланица и потрошити доста времена на формалности, а у времену када је потребна хитна акција.

На крају ће се можда усвојити компромисна варијанта: немачки предлог ће проћи, али разблажен, а у међувремену ће, док се изгласају промене, ЕЦБ подметнути леђа. Биће то право европско решење којим нико није задовољан.