Пред Србијом се на путу у Европску унију појавила нова препрека – претња Мађарске да ће преиспитати своју декларативну подршку придружењу Србије и евентуално ставити вето на толико очекивану одлуку о статусу кандидата.

Повод је Закон о реституцији и његова одредба да се из права на реституцију искључују „припадници окупационих снага” из Другог светског рата и њихови наследници. Мађарска тврди да је поменута одредба дискриминаторска, односно да је заснована на колективној одговорности.

Третман Мађара по окончању рата био је знатно блажи у односу на Немце и према њима нису примењене мере ни масовног исељавања, ни губитка држављанства, ни колективне конфискације имовине. Имовина је тада одузимана свима без разлике, па и Мађарима, било као „ратним злочинцима и њиховим помагачима” и „ратним профитерима”, било као онима који имају више него што закон дозвољава. Мислим да Мађари нису посебно погођени с обзиром на то да су углавном били ситни сељаци или беземљаши, тако да се не ради о спору велике вредности већ о начелном питању.

Поменута одредба може се односити само на мађарске и бугарске снаге будући да су потраживања исељених Немаца за конфисковану имовину решена, бар по овдашњем тумачењу, споразумом Тито–Брант о генералној супституцији, којим је Западна Немачка преузела на себе обавезу да намири ова потраживања, а што се на завијен начин помиње у закону.

Она се не може односити ни на ратне злочинце и њихове помагаче и сличне особе из редова Мађара који су за своја дела осуђени после рата, пошто за њих важи посебна забрана реституције све до евентуалне судске рехабилитације.

Одредба која је у питању се односи, по мом тумачењу, на припаднике окупационих снага који не припадају злочиначкој групи и којима није суђено после рата, већ им је имовина одузета по општим законима о национализацији (земља, куће, фирме), заснованим на комунистичкој идеологији.

Уколико је тако, онда је заиста питање да ли је ово решење добро. Јер тешко да има смисла данас, 66 година после рата, кажњавати оне који нису кажњени у време кажњавања. Другим речима, када неки припадник мађарских окупационих снага није осуђен за евентуална злодела првих година после рата, онда када је истраживана његова прошлост, онда нема смисла да се он или његови наследници кажњавају данас, толико деценија касније. И то без појединачног поступка, већ онако ђутуре. Из другог угла посматрано: уколико је неком имовина национализована само зато што је боље стојећи, онда није у реду не вратити му је из неких других разлога онда када се и другима враћа.

Међутим, уколико би се укинула спорна одредба, мислим да би се припадницима окупационих снага могла вратити само она имовина коју су имали на дан 6. априла 1941, дакле без оне коју су ко зна како стекли током рата.

Да је мађарска мањина кажњена колективно као немачка (исељавање плус конфискација) то би била сасвим друга прича и тада вероватно не би требало вршити реституцију. Јер такво кажњавање је тада било прихваћено на Потсдамској конференцији и практиковано у целој источној Европи. Најпознатији је чехословачки случај, када је конфискована имовина више милиона протераних Немаца и Мађара, а која никада није враћена по законима о реституцији тих земаља. Наравно, Мађарска и ту има сукоб са Словачком, али се ништа не мења стога што се велике силе не мешају и тиме прећутно подржавају Чехе и Словаке, будући да не желе да уђу у ревизију последица Другог светског рата. О томе се, у ствари, и ради: ревидирати колективне казне, макар данас изгледале претеране и неправедне, значило би извршити ревизију последица Другог светског рата, што, као свако отварање старих рана, није добра идеја из моралних и политичких разлога.

Занимљиво је питање шта ће се даље догађати. Да ли ће председник Тадић вратити закон у скупштину и тако још једном попустити спољним притисцима, наравно опет ради развијања пријатељства и регионалне сарадње. Или ће добити подршку из Брисела, а не заборавимо да је Венецијанска комисија дала зелено светло нацрту овог закона, и заузети чвршћи став, надајући се да ће фактори из ЕУ средити проблем са Мађарском.

Мислим да је чак могуће да Србија остане без закона о реституцији, тј. да Тадић не потпише указ, а да онда на њега падне заборав. Јер мислим да је већ овим усвајањем у скупштини задовољен захтев Европске уније (није Србија крива што је Мађарска уцењује), тако да владајућа већина више нема интереса да се њиме даље бави, већ може имати јасне политичке штете. Нису га без разлога одлагали целу деценију.