Још изборна година није почела, а буџет Србије се већ налази пред најтежим искушењима. Навикли смо да владајућа коалиција (зло)употребљава буџет не би ли купила изборну победу државним новцем, али оволика вредноћа у раној фази предизборне кампање доноси повећану бригу за будућност. Упрвој половини ове године дефицит буџета знатно јевећи од планираног: достигао је 72 милијарде уместо 54 милијарде (колико би требало да буде при разумној подели између два полугодишта 45:55 одсто). Тиме се доводи у питање годишњи буџет, односно планирани дефицит, али још више угрожава нормално финансирање државних функција. Јер појављује се проблем несташице новца, па се гомилају државни дугови, не само формални, већ и неформални, изражени неплаћањем државе за сопствене набавке.

Наплата јавних прихода је ниска. У јуну је наплаћено само 58,1 милијардунасупрот мајских 62,2 милијарде, што сведочи о забрињавајућем паду. Проблеми наплате јавних прихода су трајни. Поменимо само губитке пензијског фонда од пуно милијарди динара, а због неплаћања доприноса послодаваца. За контролу наплате задужена је Пореска управа, али она тај посао не врши, тако да плаћање суштински постаје добровољно. Занимљиво би било сазнати ко не плаћа – лошија предузећа или она тајкунска – али објављивање таквих информација забрањује закон, додуше с разлогом. Цех неплаћања сноси држава, јер она сваки час некоме повезује пензијски стаж, наравно из буџета.

Покушаји државе да набави потребан новац на тржишту дају мешовите резултате: каткад емисија обвезница успе, каткад не. Бољи одјек налазе краткорочне од дугорочних, што је природно у време велике неизвесности о будућности. Тако је пре неки дан упис двогодишњих обвезница изнео тек 44 одстоемисије.

Велико задуживање државе код домаћих инвеститора (углавном банака) битно сужава могућности финансирања продуктивних пројеката у привреди. Банке су најсрећније кад им је дужник држава, као далеко сигурнијанего привреда, посебно што лако плаћа врло високе каматне стопе. Такво преусмеравање расположивог новца од привреде ка држави свакако има негативне последице на економску активност и излазак земље из кризе.

Видљиво расипање из демагошких разлога је већ почело. Врпцу је, као и обично, први пресекао Млађан Динкић. Предложио је велику прерасподелу пара у корист буџета локалних заједница, а на рачун републичког. Рупа у овом другом: нових четрдесет милијарди. Његово образложење је било готово неозбиљно, али је остатак владајуће коалиције схватио демагошки набој предлога и подржао га, па је закон изгласан.

Посебно активан у подршци био је градоначелник Београда Ђилас, ваљда због својих политичких планова, па је предложио, што је касније и усвојено, да Београд издвоји додатна средства за друге општине и тако им помогне. Наличје ове великодушности се одмах испољило у ребалансу београдског буџета у правцу знатног повећања дефицита. Не знам само с којим правом он поклања новац београдских пореских обвезника (и мој) неком другом.

Једна од ствари које олакшавају растурање буџета јесте чињеница да Србија нема министра финансија. Једноставно, после одласка Диане Драгутиновић премијер Цветковић није хтео да се постави нови министар како му се министарство не би ни најмање извукло из потпуне контроле, па је сам постао в.д. министра финансија. Пошто, наравно, не може да обавља два комплексна посла, и премијерски и министра финансија, поставио је свог дугогодишњег сарадника Душана Никезића за повереника који оперативно руководи Министарством финансија, иако не располаже квалификацијама за тај посао.

Када неко министарство, а посебно тако важно као Министарство финансија, нема челног човека, који одговара и политички и кривично, није чудно да се послови лоше обављају и да тај сектор државне управе, а и остали с њим, западне у кризу. Врло је вероватно да Диана Драгутиновић није била добар министар финансија, али је у њено време рад министарства свакако био бољи него што је сада, када министра нема.

Али, помислиће понеки читалац, за рад министарства неко је, ипак, одговоран: сада в.д. министар Цветковић. Е није. Србија је вероватно светски јединствена по томе што министар финансија (па и в.д. министра) није одговоран зарад министарства! Наиме, прошлогодишњим променама закона о буџетском систему избрисана је одговорност министра финансија за извршење државног буџета, што је основни посао Министарства финансија.Пошто, наравно, Фискални савет не може бити одговоран, јер нема никаквих оперативних функција, то имплицитно остаје да је влада одговорна. Но, знамо да једно колективно тело уопште не може да буде одговорно, тако да испада да је буџет Србије Алајбегова слама, са којом свако може да ради шта хоће, а без последица.