Пре неколико недеља циркулисала је на интернету прича о огромној храбрости једног америчког војника, који је, под сталном паљбом Вијетконга, спасао сигурне смрти више од двадесет својих другова. Прича се проширила, јер је тај војник умро потпуно усамљен, живећи у беди, и циљ јој је био да укаже на незахвалност америчког војног естаблишмента и државе. Али могло се поставити питање: прихватајући чињеницу велике личне храбрости, да ли је право место за тог младића било да буде у Вијетнаму? Шта је он тражио у тој далекој земљи? Одговор је једноставан: то није било одговарајуће место за њега, нити за било ког другог америчког војника. Радило се о агресивном рату који је Америка на крају изгубила.

Читајући скорашње чланке о рапидном погоршању односа између Немачке и Србије и о веома негативном утицају који је на немачко јавно мњење произвело рањавање два немачка војника у сукобима са Србима на северу Косова, лако је поставити следеће питање: без обзира на умереност коју је немачки Кфорпоказао на Косову, да ли је право место за ту двојицу младића било да уопште буду тамо? Чини ми се да је одговор да није. Разлог за негативан одговор не лежи у веровању да Немачка води агресивну политику која је уперена против Србије. Разлог за негативан одговор лежи у историји немачко-српских односа у последњем веку, односа који су два пута (а укључујући и бомбардовање 1999), чак трипута, довели до немачких напада на Србију.

Пре него што детаљније објасним овај став, мислим да морамо такође разумети реакцију немачког јавног мњења и политичара. Нелогично је да се земља која жели да уђе у асоцијацију (чијеје главно достигнуће спречавање било каквог оружаног конфликта у Европи) налази у стању латентног оружаног сукоба са најмоћнијом земљом те асоцијације. Заиста, елементарна логика нам каже да ако желимо да нас неко прими у своју кућу, не можемо да пребијемо његове родитеље или децу. Исто тако, у овом тренутку опште конфузије у Европској унији, примање, макар и као кандидата, једне земље која са собом доноси гомиле проблема, почевши од интерних –лошег правосуђа, корупције, криминала, лажних азиланата итд, до екстерних –нејасних односа са Косовом (Приштином), и отуда нејасних граница, не чини се нарочито препоручљивим. Истина, и за српске „специфичности”, као и за кипарске, могло би се наћи места, али је такође тачно да ово није најбољи тренутак у коме чланице ЕУимају симпатије за те „специфичности”. Нарочито зато што Србија долази из оног дела Европе, где се, по мишљењу већине северних Европљана, налази узрок проблема са којим се данас суочава ЕУ: Грчка, са кривотвореним статистикама државног дуга, Румунија и Бугарска, са сиромаштвом, корупцијом и великим бројем емиграната.

Али ван ових чињеница које Немачкој свакако дају добрих разлога да на пријем Србије гледа са великом скепсом, морамо посматрати и шири историјски контекст у коме, бар за један од ових елемената (рањавање војника), мислим да кривица лежи на неадекватној немачкој политици. Основно је питање да ли је била паметна одлука немачких политичара да шаљу војне снаге на терен, где су оне у току Другог светског рата, подржавале и значајно допринеле крвавом сукобу између већине Албанаца, који су били на страни Сила осовине, и Срба иантифашистичких Албанаца и грађана других националности који су се борили против Сила осовине. Није потребно превелико политичко знање и осећање за меру да би се закључило да Косово није право место за распоређивање немачких војника, макар они то чинили унутар Кфора.

Наравно, супротан став бранили су немачки политичари, указујући на огромне разлике које постоје између садашње, демократске, и ондашње нацистичке Немачке. И штавише, како је то некадашњи министар спољњих послова Немачке инсистирао, на обавези да демократска Немачка покаже да је у стању да допринесе смиривању сукоба у свету, макар то захтевало и „мускуларније” облике, као што је слање војних јединица. Али да то није политика која се може примењивати свугде, постаје нам јасно ако за тренутак замислимо да немачке мировне снаге буду распоређене на граници између Израела и Палестине. И сама помисао да би могло да дође до оружаног сукоба између Израелаца и немачких војника, указује нам да би такву „понуду” за очување мира сваки нормални немачки политичар одбио. Терет прошлости, иако (и срећом) неминовно са протоком времена опада, и даље је у том случају сувише тежак, да би се евентуални сукоб Немаца и Израелаца могао посматрати са објективношћу или равнодушношћу, ван ширег историјског контекста.

Слична је ситуација у погледу немачког ангажовања на осетљивим територијама где могу да дођу у сукоб са српским становништвом. Два светска рата у којима је немачка војска направила инвазију на српске територије и даље су сувише велики терет да би се немачко директно војно ангажовање на Балкану могло гледати објективно и узимајући у обзир само тренутне, а не и историјске, околности. За показивање немачког демократског потенцијала било је и остало пуно других жаришта широм света, где овај терет прошлости не постоји.

Немачка и Србија, или Немци и Срби деле много заједничких карактеристика. Немачка је била довољно снажна да разбије две Европе, али не и да њима загосподари; слично је Србија била довољно снажна да прво створи, а затим растури Југославију, али не и да њоме господари. И Немци и Срби подносе терет кривице због начина на који су водили ратове, и отуда морају бити ванредно пажљиви када поново употребљавају силу— чак и када верују да се то ради у доброј намери. И Немци и Срби показују склоност да, како је то за Немце јошу 19.веку написао Хајнрих Хајне, буду изванредни људи као појединци, а неподношљиви када су у групи. И Немци и Срби често показују одсуство смисла за меру и такт. Нажалост, овога пута показала га је и канцелар Меркел.