Оно што је за Англосаксонце секс, то је за Србе национално питање. Не мислим овде да би Срби своју енергију требало више да користе за неке друге (пријатније) активности. Према резултатима анкета, Срби се прилично добро котирају у сексуалној сфери. Не, овде мислим на то да је област секса, у англосаксонском свету, кључна област у којој се исказује лицемерје: у животу се ради управо супротно од онога што се прокламује јавно. Зато су сексуални скандали међу онима који из свега гласа инсистирају на ,,породичним вредностима” тако чести у Америци иЕнглеској. Проповедници сексуалне апстиненције и невиности пре брака заводе шеснаестогодишње ученице, саблажњују младе дечаке, одлазе на одмор у Аргентину са љубавницама (док жени тврде да играју голф са другарима). И талас педофилије међу свештенством само је део истог проблема: хипокризије.

Како долазимо до тога да национално питање игра сличну улогу међу Србима? Једноставно, ако приметимо да је социјалнипритисак којим се захтева вербално изражавање ,,национално тврдих” ставова толико снажан да му се тек мали број људи може одупрети, док је–то је кључно–понашање ,,национално јаких” управо у супротности са начелима која они прокламују. Раскорак између ставова и понашањасе ,,премошћује” лицемерјем. Наравно, хипокризија не постоји уколико неко има снажан ,,национални” став и одређује свој живот у складу с тим. Речи и дела су тада у хармонији. Али то је ретко.

Објаснићу то лицемерје на неколико недавнихпримера. У великој анкети која је била спроведена пре неколико месеци, две трећине српских студената је изјавило да намерава да каријеру и живот настави у иностранству. То је шокантна статистика и јасан знак да пуно тога у земљи не ваља. И наравно, није зачуђујућа. Оно што зачуђује је да у писмима читалаца, поводом тог резултата, преовлађује готово једнодушна осуда младих од–оних који већживе у иностранству! Већина њих се расписала како је живот у окриљу капитализма страшан и суров, како млади не треба да наседају западној пропаганди, како је много бољи живот на домаћој груди. Одлично; али питање је јасно: где ви људи живите? Ако је ситуација у Европи и Америци тако тешка, и живот тако суров, нема препрека за вашповратак у Србију. Ако саветујете другима да треба у Србији да остану, онда и ви сами треба тамо да се вратите. Лицемерно је саветовати апстиненцију од секса, а у исто време држати три љубавнице. Лицемерно је саветовати да љубав према домовини значи останак у њој, док се живи у иностранству, или пак покушава на сваки начин да се докопа иностранства или деца тамо пошаљу.

Пре неколико недеља, један од најбољих српскихкњижевника друге половине 20.века (и један од мојих омиљених аутора), описао је свој већвишедеценијски живот у Француској као ,,живот травке или птице”. Слична порука је садржана и овде: јесте, ја већтридесет година живим у Француској, али то је живот као неке биљке, невезано је где сам, биљкама је свуда исто. Али да ли је баштако? Ако човек живи живот биљке, и ако те биљке живе једнако добро или лоше у околини Париза као и у Шумадији, нема разлога да се једна локација више воли од друге. Очигледно је, пак, да људи не живе као биљке: постоје наши људски разлози, почевши од начина живота, стандарда, професионалног успеха до породице који чине да одабирамо живот у једној друштвенојсредини, а не другој. Значај тог личног избора не сме бити минимизиран: не можемо да се претварамода је ,,прави живот негде другде” (имплицитно у Србији) док смо ми овде (у иностранству) тек онако узгред. Човек мора стати иза свог избора: изабрао сам и јошувек сваког дана бирам А, и не могу другима,који такође хоће А, препоручивати да изаберу супротно.

Трећи пример. У једном интервјуу, еминентан српски фудбалски тренер на питање који би пројекат донео највећу срећу човечанству, јасно игласно се одређује: „Пропаст Америке”. Истина,можда је то мало чудна жеља, јер нам није појаснио да ли се ту ради о жељи за неком природном катаклизмом која би Америку потопила као Атлантиду и побила 300 милиона људи или о друштвеном препороду који би, рецимо, Америку трансформисао у неко потпуно ново друштво. Али, најинтересантнији део настаје када у одговору на једно од следећих питања читалац види да деца овог ,,љубитеља Америке” живе управо–у САДи да је на њихов тамошњи успех отац веома поносан!

То нас онда наводи на кључни проблем: да ли се у овим случајевима ради о „нереду у мислима” или о лицемерју? Наиме, неконзистентност између декларативних ставова и понашања може се објаснити „слабошћу размишљања”. Људи у исто време могу у свести држати потпуно опречне идеје ако се оне никад не додирују. Тако у друштву можемо са великом усплахиреношћу бранити став да Америка треба да потоне као Атлантида да би се пола сата касније свим званицама хвалили успехом сопствене деце на чувеном америчком универзитету. Ако контрадикцију између та два става не примете ни други људи, онда је очигледно „слабост у размишљању” прилично проширена. Да је ,,слабост у размишљању” толико распрострањена, чини ми се мало вероватним. Зато сматрам да се ради о лицемерју. Друштвени притисак не дозвољава нам да откријемо себи и другима да постоји несклад између онога што неко заговара и његовог понашања. Зато се сви претварају да не виде оно што је очигледно и зато нико не сме да укаже на оно што сви знају.

Да ли је хипокризија увек лоша ствар? О томе су написани трактати и у једном пасусу ја на то не могу одговорити. Хипокризија има извесних предности, јер је то, као што је написао Ла Рошфуко, „почаст коју порок одаје врлини”. Потпуно огољавање хипокризије би разорило људско друштво и цивилизацију. Али негативна страна хипокризије, за коју мислим да у овом случају претеже, јесте да нам она не дозвољава да видимо стварност онаквом каква јесте док коначно не доживимо непријатан судар са њом. Свет се не зауставља у свом ходу док ми сањамо или се претварамо да сањамо. Лицемерје нам продужава „санак” иубеђује нас да је то истина, али свако од нас, ако искреније и дубље погледа у самог себе, зна да се ради о самообмани. И вероватно о самообмани која може скупо коштати.

Карнегијева задужбина за међународни мир