Веома често када разговарам са обичним људима из Србије (а са необичним и не разговарам), чујем очигледну констатацију да је Србија мала земља, „међу светским вихорима”, а онда, у наставку разговора, скоро неприметно та се констатација некако губи и одједном аргументација мења смер те ми се чини да говоримо о некој земљи значајне геополитичке и економске снаге, рецимо као о Холандији или Турској.

Мислим да постоје историјски разлози који објашњавају ту дисонанцу. У раздобљу од 1914. године па све до краја Титове владавине, Краљевина Србија и касније СФРЈ имале су, из различитих разлога, много значајнију светску улогу него што им је то објективно припадало. Од тога је нешто остало у свести људи и сада када се глобална ситуација сасвим променила. Узмимо за почетак само две чињенице. Ако је просечна старост читалаца „Политике” 40 година (то је моја чиста претпоставка), свет је те 1970. године када се „просечни читалац” родио имао четиримилијарде становника, док их данас има скоро седаммилијарди. Значај Србије (без Косова) која је и тада имала отприлике исти број становника као данас скоро се преполовио. Укупни друштвени производ света порастао је, у исто време, четири пута, а српски само један и по пут (тј. 50 процената). Данас свет производи скоро 60.000 милијарди долара годишње, а Србија 70 милијарди (све обрачунато у доларима једнаке куповне снаге). Значи, „тежина” Србије у свету у погледу становништва као и у погледу укупне производње јесте негде око једне десетине једногпроцента. Да ли је то „значајна сила”, „лидер региона”?

Те бројевевреди имати у виду када се дискутују ствари из економије, политике, или сада у време светског првенства уфудбалу. Које су импликације ове чињенице при вођењу економске политике? Мале земље не могу да воде исту, нити аутономну, економску политику као велике земље. У теорији међународне трговине постоји претпоставка тзв. мале земље која узима цене својих увозних и извозних артикала као задате, јер не може да на њих утиче (за разлику од великих земаља или олигополиста који променом количине могу да утичу на цену). Слично томе, мала земља нема скоро никаквог маневарског простора када долази до наглих глобалних поремећаја као што се десило у последње две године. Ја сам јошодавно, годинама пре глобалне финансијске кризе, критиковао неке значајне елементе светског економског поретка који су тако устројени да иду у корист најбогатијих, али никад нисам сматрао да та чињеница сме  да има утицаја на вођење српске макроекономске политике. Једноставно зато што је светски систем за Србију задат и против њега се може ићи само на сопствену штету. Промена глобалног система јесте задатак и ствар великих и растућих економских сила: Бразила, Кине, Индије, Русије, Јужне Африке. Наравно, ако ове „грдосије” међу земљама у развоју успеју да се изборе за ситуацију која више не би фаворизовала богате, то би био чист добитак и за Србију. Али, докле год то не успеју да ураде, дати светски економски поредак се мора узети као задат. Формирање различитих комисија и група за индустријски развој,чији би задатак био да праве „индустријску стратегију” за земљу чији је друштвени производ мањи од друштвеног производа једног кварта у Лондону, непродуктивни је рецидив самоуправних споразума, договора и „стратегија” које су биле заборављене истог тренутка када су биле потписане. (Верујем да би, када би био направљен попис свих „стратегија” и „реформи” које су биле израђене од 1965. године до данас, нашли не мање од стотину таквих програма, а њихово штампање би попунило бар неколико библиотека.) Задатак мале државе није да привредницима прави стратегију развоја, већда их пусти да раде оно што је за њих најпробитачније, уз постављање тврдог законског оквира.

Слична грешка се понавља и у политичким разматрањима. Значај држава данас је у највећој мери опредељен њиховим економским успехом: зато данас сви поштују Кину. Неуспешне и мале земље (а ми смо чланице обе групе), које више нису ни стратешки важне (што је случај са Србијом/Југославијом од пада комунизма и распада СССР), немају могућности да диктирају, па чак ни да утичу на политику великих. То наравно не значи да немају могућности да оптимизирају сопствену позицију. Али, да би се то урадило, потребно је трезвено оценити сопствене могућности, и унутар тог оквира пронаћи најподеснији начин да се врши политички или културни утицај. Један успешан пример тог приступа је Аустрија. Од тренутка када се велика сила, Аустроугарска монархија, распала, Аустрија је морала да прихвати да је постала мала и релативно мало важна земља. Али је онда, радећи предано на валоризацији свог географског положаја, захваљујући познавању источне и југоисточне Европе, културним контактима са тим делом света, постала мост између истока и запада Европе: њене банке, авионске компаније, инвеститори, научници, књижевници присутни су у свим земљама централне и источне Европе. Немачки језик као средство за међународну комуникацију је ишчезао, али то скоро ништа није окрњило утицај Аустрије: он се једнако успешно преноси и на енглеском. За многе међународне компаније Бечјепостао централа из које се „надзире” исток. Сличну политику данас покушава да примени Словенија. И макако неке Србе нервирало формирање различитих центара за студије југоисточне Европе у Љубљани, чињеница је да Словенци имају извесних компаративних предности, што се Балкана тиче, у односу на остале земље ЕУ. На сличан начин би требало уобличити и српску политику. Ја не могу у три реченице да опишем каква би она требало да буде, али чињеница да је Србија била централни део Југославије, да Срба има у скоро свим новим државама, бившим републикама СФРЈ, да је српски културни и историјски утицај снажан међу Јужним Словенима и да Србија има привилеговане везе са Русијом, Грчком, Румунијом и Бугарском представља окосницу око које би се таква интелигентна политика „мале земље” обликовала.

И не могу да не завршим са фудбалом. Слична мегаломанија је владала и овде све до прве утакмице на Светском првенству. А могли смо једноставним посматрањем квалитета играча нашег тима, као и такорећи истоветном схемом са којом смо се пласирали на прошло, као и на текуће, светско првенство, да би потом, пре четиригодине, уследила права катастрофа, реалније оценити наше стварне домете. Победа над Немачком је велики успех; бити последњи у групи, иза Аустралије, свакако није. Али, ту негде између пласирања на Светско првенство и евентуалног проласка међу најбољих 16 нација света, вероватно ће се у деценијама које долазе налазити наша реалност. Понекад, мале нације, као Мађарска 1954. године, блесну, али такав блесак кратко траје, и плашим се да је нашфудбалски блесак остао далеко иза нас, јошу оним тридесетим и шездесетим годинама прошлог века.

Карнегијева задужбина за међународни мир