Чекао ме је на изласку из царинске зоне. Држао је таблу са мојим именом. Ангажовао га је један велики хотел да чека госте на аеродрому и да их својим аутом превози у хотел. Љубазно је понудио да ми помогне у ношењу кофера. Дошли смо до аутомобила, великог и скупог. Замолио сам га да ме вози директно на конференцију, због које сам дошао у његов град, уместо у хотел. Одмах се сложио, али није знао где се тачно налази улица и зграда у којој се одржава конференција. Погледао је на сателитски џи-пи-ес систем уграђен у аутомобилу. Лако је пронашао адресу. За сваки случај, најновијим мобилним телефоном је позвао колегу да провери. Није било проблема: сателит је дао тачну информацију.

Док смо пролазили поред лепих и уредних зелених површина које окружују аеродром, почео је разговор. Жалио ми се на модел западног економског раста. Чему служи да више нико у његовој богатој земљи не ради на њивама, да цео посао обављају машине, ако људи не могу да нађу посао у граду и остају незапослени? Зар не би било боље да су сви остали на селу? Не само то, и живот је здравији на селу: чист ваздух, здрава храна, зелене површине, пасторална идила. Криза је јасно доказала да је овакав развој бесмислен.

Свако хоће све више и више, али то не води ничему. На крају сви морамо умрети, а ни богати не могу своје имање понети са собом на други свет. Штавише, људи не разликују добар живот, за који нису потребне никакве паре, од живота чији је једини циљ стицање све више материјалних добара. Њему новац никад није био важан. Нити било каква материјална добра. Човек не сме да буде слуга тим стварима и свакојаким новотаријама; боље би било да их уопште никада нисмо ни измислили. Јер, ето, иако он није завршио ниједну конвенционалну школу, учио је од живота. Држао је очи отворене, гледао и закључивао. И видео да је оријентални начин живота, њихова духовност, далеко супериорнија од западног приступа, од јагме за материјалним добрима. Али срећом, долази крај свему томе.

Сличне приче сам и раније слушао. Доста ретко, истина. Данас их има свугде, по новинама, Интернету, телевизији. Говоре о краху света до кога ће доћи, зависно од теме и од преференција предавача, или зато што је свет бесповратно загађен, или што ће извори енергије усахнути, или зато што је капитализам пропао. Предлажу повратак у Аркадију. Заборавили су да је Аркадија била митско место, да је живот у стварним селима био мизеран, значио сате и сате диринчења на сунцу, киши и снегу, да су од таквог живота побегли њихови дедови и очеви.

Мој возач аутомобила није знао да је очекивано трајање живота у његовој, данас развијеној, земљи, пре само једног века, када је већина становништва живела ,,здравим” сеоским животом, било око 30 година. Тек нешто више него у време Римског царства. У ,,здравим” селима царовале су најгоре болештине, од тифуса до маларије. Данас се у просеку живи више од 80 година.

И није знао да слика Аркадије коју је излагао не само да нема никакве везе са стварношћу него да је део цикличног понављања илузије о сеоској идили, популарног у интервалима од 20 до 30 година, од времена индустријске револуције до данас. Као што су занатлије у време индустријске револуције биле на удару конкуренције ефикасније индустријске производње, тако је данас цела европска левица у страху од глобализације. Слично лудистима из 19. века, Европљани увиђају да не могу да се такмиче са онима који су спремни да раде брже и ефикасније од њих, са Кинезима, Бразилцима или Индијцима. Вратила се отуда ,,романтична”, конзервативна левица коју је Маркс извргао руглу.

Левица више нема поверења у себе, у могућност да настави да остварује високе стопе економског раста и у исто време одбрани државу благостања, те се повлачи у магловите фантазије о ,,исцрпљивању ресурса”, о ,,људском благостању које не укључује економски раст”, о ,,духовности”.

Ни мој возач није тачно знао на коју оријенталну духовност мисли. Да ли ону која се одражава у ,,дивље” капиталистичком расту кинеских градова који подсећају на Лондон из Дикенсових романа, на Шангај који је по броју небодера превазишао Њујорк, или можда на Катманду, главни град магичног Непала, где отпадне воде куљају по улицама?

Лудистичка размишљања нису била честа у Европи у годинама економског раста. Али сада, када је држава благостања на удару конкуренције из осталог света и миграције радника који су спремни да исти посао раде за много мање новца, реакционарна (у дословном смислу речи: повратак у прошлост, отпор будућности) размишљања су све чешћа. Представљају једноставно бег од признања сопственог неуспеха.

За Србе такав начин реаговања на неуспех није новост. Као што су, по предању, српске велможе, када су изгубиле битку, рационализовале тај пораз кроз наводни одабир ,,небеског” уместо ,,земаљског” царства, тако и Европљани почињу да уверавају себе, сада када губе утакмицу са Кинезима, да њима богатство и економски раст заиста никада нису ни били толико важни. Нису, наравно, тако говорили док су супериорно контролисали светска мора и трговину, док су давали кредите, а нису их тражили од Кинеза.

Мој возач није видео никакву контрадикцију између хваљења једноставног сеоског живота без машина и сопственог удобног и скупог аутомобила, коришћења сателитске навигације, или најновијег модела мобилног телефона. И поред одбацивања материјализма, није крио задовољство кад сам му, на крају вожње, дао добру напојницу. Помислио сам тада: ипак су економски стимуланси кључни.