Светска финансијска криза није само криза привреде већ и криза економске науке. То се види већ из чињенице да скоро нико од чувених економиста није предвидео кризу нити упозорио на опасности које прете од финансијског „инжењеринга”. Штавише, већина економиста, међу њима и неколико добитника Нобелове награде, не само да је подржавала „софистициране” финансијске инструменте који су у великој мери проузроковали кризу већ је сматрала да је „ширење” финансијског тржишта пут ка повећању реалног народног богатства. 
Али криза економске науке огледа се и у следећем. У првом делу светске кризе, када је изгледало да ће свака привредна активност пресахнути, све најзначајније западне земље, предвођене САД, посегнуле су за екстремним кејнзијанским мерама како би спречиле колапс банака и одржале агрегатну тражњу. Показало се да су све западне владе, без обзира на то шта су раније говориле, кејнзијанске: суочене са падом привредне активности нису чекале, као у тридесетим годинама прошлог века, да се привреда опорави „природним” процесом банкротства неуспешних фирми, већ су све кренуле путем директног финансијског стимуланса. Само у Америци, укупни фискални стимуланс се процењује на око 1.700 милијарди долара што је око 12 одсто америчког друштвеног производа. Никада у историји такво огромно државно трошење у тако кратком времену није забележено. Буџетски дефицит и јавни дуг порасли су и у Америци и у Европи. Како је главна логика била „трошити и што више трошити” имали смо прилике да видимо и чудновате догађаје попут онога када је шеф Међународног монетарног фонда (ММФ), организације чије је име скоро синоним за кресање државних расхода заговарао што већу државну потрошњу.
Али после тог вртоглавог периода екстремног кејнзијанизма којим је заустављен пад привредне активности, отворио се у последњих од девет до дванаест месеци следећи проблем: како ће се тако велики државни дуг финансирати у будућности? Где кресати државне издатке данас како ситуација сутра не би постала неподношљива? Тако су у раздобљу од око годину дана и Европска унија и Америка прешле пут од државног расипништва до државне штедње.
У склопу ових догађаја треба посматрати и тренутну ситуацију на српској политичкој сцени, где један број економиста заговара повећање државних издатака и престанак замрзавања пензија и плата, док се други залажу за управо супротне мере – упирући прстом на буџетски дефицит. Значи, једни се залажу за веће трошење како би се што пре изашло из кризе; други се залажу за мање трошење како би се одржала стабилност јавних финансија. Ко је у праву? Тешко је то рећи – како већ и летимичан опис догађаја у свету од јесени 2008. до данас показује. Потребно је одговорити на два питања: прво, у којој фази кризе се данас налази Србија, и друго, да ли постоје средства из којих би се веће трошење могло финансирати?
Ако сматрамо да се Србија данас налази у акутној кризи, сличној оној у којој се била Америка пре 18 месеци, онда је одговор да циљ над циљевима мора бити што бржи излазак из кризе те да је прави пут повећање јавних издатака. Али, ако је то тачно, поставља се и додатно питање: где наћи та средстава (сем преко штампања пара што на срећу нико не заговара)? Ту је ситуација за мале и сиромашне земље много компликованија него за велике и богате. Америка је била у стању да енормно повећа државне расходе, јер је имала начин да их финансира: домаћи и страни финансијери били су спремни да купе америчке државне обвезнице. Али већ грчка ситуација није била иста: проблем грчких дугова појављује се управо отуда што је финансијско тржиште захтевало много више каматне стопе да би купило нове грчке обвезнице.
Значи, Грчка није више имала реалне могућности да повећава свој дуг: морала је или да позајмљује по енормно високим каматама што би је кроз неколико година довело до краха (јер не би била у стању да отплаћује дуг); или да већ сада иде на репрограмирање дуга; или, како се на крају и десило, добије огромне позајмице од Европске уније и ММФ-а тако да јој излазак на отворено финансијско тржиште бар неколико година неће бити неопходан. Али, заузврат, ММФ се вратио у своју уобичајену улогу „финансијског полицајца” који залогу да ће дугови заиста и бити отплаћени види у кресању домаћих државних издатака. Ту традиционалну улогу ММФ-а лако је разумети: циљ је да се страни кредитори исплате како би држава очувала финансијски кредибилитет. Страни кредитори се могу исплатити једино уколико се повећају порези и смање домаћи државни издаци. Налазимо на оној познатој „територији” где ММФ тера државе-дужнике да смањују расходе па макар упали у рецесију.
Ово нас враћа на питање које смо раније поставили: уколико Србија има могућности да настави да позајмљује новац по релативно ниским каматама и сматра да повећање државног дуга неће угрозити његову будућу отплату нити смањити финансијски кредибилитет земље, онда је разумно да се Србија понаша као што су се понашале „велике” земље, тј. да повећа свој државни дуг. Наравно, све са циљем да то повећање не буде стално, већ само краткорочно, да ће бити довољно да оживи производњу, увећа доходак и да ће се нови дуг исплатити „сам од себе”, тј. од нових пореза који долазе са већом производњом. Али, ако је ситуација обрнута – да је цена нових дугова сувише висока и да може довести до дужничке кризе и „банкротства”, онда је повећање дуга погрешна политика.
У оцени која је тренутно боља економска политика имамо дакле неслагање између „оптимиста” који верују да ће се додатна финансијска „инјекција” сама од себе исплатити те да је потребно имати само мало више вере у природне способности српске привреде, и „песимиста” који верују да оваква „инјекција” пре личи на још једну дозу дроге за коју већ увелико огрезли зависник обећава да ће му она бити и последња. Ко је у праву? Криза економске науке се огледа управо у томе што нема поузданог одговора на ово питање.
Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон