Понекад се чини да Демократска странка и коалиција окупљена око ње „вуче” значајан део српског становништва „напред” и мимо воље тога становништва да иде „напред”. Наравно, питање је и сада као и некада, шта јесте „напред”, а шта није: Комунистичка партија је такође народ гурала „напред”, те иако је тада делимично могло изгледати да се иде „напред”, на крају је испало да се ишло „уназад”. С друге стране, када се српско становништво опирало увођењу железнице што је, слично као и данас (у другим областима) био захтев „међународне заједнице”, прихваћен од Србије на Берлинском конгресу 1878. године, инсистирање народњака на железници било је заиста „напредно”.

Оно што је у току последње деценије представљало пут „напред” било је приближавање и евентуално чланство у Европској унији. Али ово питање није делило становништво по себи (то јест, по суштини питања), већ по томе које захтеве је требало испунити да би се ишло „напред”. Прво је то било испоручивање свих оптужених за ратне злочине, а сада, када је то поглавље скоро у потпуности затворено, помаља се све чешће захтев за признавањем Косова. То је недвосмислено речено током последње посете посланика Бундестага Београду.

Зато је основно питање сада: да ли треба наставити са међусрпским и међустраначким свађама (признати или не признати Косово) када је резултат и једне и друге политике истоветан. Улазак у Европску унију је крајње неизвестан, не због проблема Косова, већ због унутрашњих проблема уније. Не мислим ту само на актуелне проблеме Еврозоне (који ће се некако окончати) него на стратешки проблем са којим се суочава унија, а то је да ли уопште жели више да се шири и продубљује (заједничка фискална политика); да ли ,,продубљивање” захтева управо смањење броја чланица уније, да ли је ЕУ у стању да се носи са процесима миграције (који долазе са проширењем) као и са самом глобализацијом. Европа пролази кроз дубок процес преиспитивања, повлачења у себе и чак популистичких реакција које прете или изласком самих чланица из уније (партија ,,Правих Финаца”) или избацивањем ,,непоћудних” чланица у (као што је индиректно захтев Холандије да Грчка преда своје јавне финансије на управљање Европској унији што би Грчку довело у положај раван оном Египту када је био колонизован од Енглеске) или потпуним престанком примања нових чланова. Зато је „пребацивање” проблема Косова Србији једноставно изговор којим се сопствена неспремност на примање нових чланова маскира као неприхватање услова уније од стране земље кандидата. У ствари, виц у коме се поставља питање да ли ће Србија успети да уђе у Европску унији пре него што се унија распадне, само је делимично виц: као и сви добри вицеви, он одражава стварност.

Позиција у којој ће се Србија наћи почетком следеће године, ако јој буде одобрен статус кандидата и ако буде добила датум за почетак преговора (који могу да трају десетлећима), зато је идеална. Србија ће имати приступ фондовима Европске уније који нису значајно мањи него они које би добијала као чланица; биће на листи чекања, али – с обзиром на то да је та листа чекања без временског ограничења – не мора да се исцрпљује новим унутрашњим поделама, као што је то био случај код изручења Хашком суду Милошевића, Караџића и коначно Младића. Не мора уопште да се исцрпљује стерилним дискусијама о томе да ли Косово треба признати или не (као цену учлањења), јер је то у ствари беспредметно питање. ЕУ ће Србију примити кад ЕУ то буде у стању да учини; не када Србија призна Косово. Искреније би отуда било да су посланици Бундестага рекли: све и да признате Косово, ми вас сада, а ни у следећих десет година, не можемо примити због наших интерних проблема. Али, наравно, то не било политички пробитачно и зато су они послали другачију поруку.

Због тога мислим да је сада време да влада успори ,,вучење унапред”, јер оно не само да је бесмислено (пошто је коначан резултат истоветан), већ прети да поново доводи до подела међу политичким странкама и становништвом. Јер постоји време када треба гурати ,,напред” чак и мимо мишљења већине, али постоји и време када треба ,,тиховати” и бавити се сопственим проблемима. Мислим да је сада дошло време „тиховања”.

гостујући професор на Универзитету Карлос Трећи у Мадриду