Туниска (тзв. јасмин) револуција представља без икакве сумње првостепени политички догађај, из најмање два разлога. Прво, то је у последњих 100 година вероватно први пут да је спонтаним народним бунтом оборен један арапски режим. Чак је и Насерова револуција 1952. у Египту била државни удар, који је, тек пошто су ,,Слободни официри” предвођени Насером и Негибом, дошли на власт добила широку народну подршку. У свим осталим случајевима радило се о једноставним државним ударима где се народна подршка није тражила нити очекивала. Друго, туниска револуција била је толико спонтана да није имала никакву ни прећутну, а још мање директну, спољну подршку. У томе се она разликује од већине источноевропских револуција које су имале ,,логистичку” подршку Запада. Наравно, то ове револуције не дисквалификује, али указује на јединственост туниске револуције која се одвијала не само против власти Бен Алија већ и мимо било какве подршке Француске, САД, Либије, Алжира, Египта, Саудијске Арабије. У ствари, сви ови режими подржавали су деценијама Бен Алија, и наставили да то раде чак и током прве три недеље широких народних протеста. Неки су, као Француска, тек после његовог пада променили политику, док су други, из очигледног страха од сличних револуција код куће (Либија), оштро осудили нову власт у Тунису.

Поређење са туниском револуцијом даје нам могућност да још једном анализирамо српску петооктобарску револуцију и да одговоримо на питање зашто Београд није могао бити Тунис, или тачније, зашто (како се то популарно говори) није, после петог октобра, могло бити шестог октобра.

Први разлог лежи у директном поводу двеју револуција. Повод као и циљ петооктобарског бунта био је да присили Милошевића да призна резултате избора. Такав циљ се јасно дефинише као ,,легалистички”: поштовање резултата гласања и изборног закона. Ако је основни захтев поштовање закона онда је недоследно и неприхватљиво већ сутрадан, по освајању власти, кренути са великом чистком кадрова старог режима, без икаквог ослонца на законе. Ову прилично очигледну чињеницу често заборављају они који Коштуницу оптужују да је опструирао ,,велико чишћење” Милошевићевих помагача. Такво ,,револуционарно законодавство” је неизбежно када је револуција производ народног бунта, као што је био случај у Румунији или сада у Тунису, али није када је циљ револуције да властодршца натера да поштује закон. И заиста, без обзира на то што су неки од одговорних за Милошевићеве злочине, као и они који су се обогатили под окриљем тадашњег режима, остали некажњени, нема сумње да би ,,револуционарно законодавство” (тај такозвани 6. октобар) касније изазвао много драматичније негативне последице. Зачарани круг освете и контраосвете који је Србију од самих савремених почетака 1804. године толико пуно коштао, сада би се поновио. У следећој политичкој ,,расподели карата”, они који би били ,,очишћени” 6. октобра би се светили. Захваљујући Коштуничином инсистирању на ,,легализму” овакав злослутни циклус разрачунавања је прекинут.

Други разлог је био што су петооктобарске промене биле ,,припремане”, не само као одговор на очекивано кривотворење избора већ и кроз стварање прећутне коалиције опозиционара и оних делова политичке структуре која је увидела да Милошевић не само државу, већ и њих саме, води у пропаст. То, наравно, није био случај у Тунису, где је народни бунт изненадио и саму опозицију: ко је могао очекивати да ће полицијски заплен робе, вредне неколико десетина евра, од једног младог уличног продавца, и његов каснији десператни покушај самоспаљивања, довести до таквог таласа протеста који ће одувати целокупну државну врхушку? Значи, сама неочекиваност револуције није дала могућност за претходни ,,договор” опозиције и дела режима.

Неки данас оптужују тадашњу српску опозицију за ,,шуровање” са тајкунима, криминалцима и ,,позицијом” уочи петооктобарских промена. У томе је, изгледа, Зоран Ђинђић имао највећу улогу. Али таква ,,сарадња” била је неопходна ако се желео избећи крвави обрачун: можда би у том обрачуну победио режим, можда опозиција, али је сигурно да би он однео много недужних живота. У српској револуцији изгубљена су два живота и ма како њихова смрт била трагична, то је много мање од онога што бисмо могли очекивати да опозиција није водила политику чији је циљ био да ,,откине” један по један од стубова Милошевићевог режима. Захваљујући томе, и армија и полиција су у кључном тренутку отказале послушност или бар захтевале такав ниво директних и експлицитних наређења о убијањима које ни самодржац није желео, црно на бело, на папиру да достави.

Такав чудан (нарочито за Србију) и скоро чудесан тандем Ђинђића и Коштунице спасао је Србију крвавог обрачуна. Први је то учинио придобијајући делове режима за прећутну сарадњу, други инсистирајући на легалитету после преузимања власти. Они који, већ по сопственим преференцијама, критикују или Ђинђића или Коштуницу, испуштају из вида управо да је захваљујући њиховој сарадњи избегнуто крвопролиће какво су, рецимо, начинили комунисти по преузимању власти у Србији. Уместо екстремизма у одбрани ставова једног или другог од ова два лидера, објективна анализа показује да је баш њихова сарадња била од кључне важности. За државу која има толико мало примера сарадње или ,,суживота” различитих политичких опција, тадашњу сарадњу ДС-а и ДСС-а требало би узети као пример како је могуће, уз довољну самоконтролу, извести темељне политичке промене. И остварити мирни политички преврат од самодржавља до мањкаве, али стварне, демократије.

гостујући професор на Ол Соулс колеџу, Оксфорд